Press
Istraživanje Pressmagazina u kojem su učestvovali naši najpoznatiji psiholozi, sociolozi i ekonomisti utvrdilo je da prosečan čovek svojim odlukama na život utiče ni manje ni više već - sedam odsto... Opterećen ekonomskom krizom i bez perspektive za budućnost, „običan" građanin Srbije oseća da je njegov život u tuđim rukama. Ako je za utehu, ni strancima nije mnogo drugačije. Sem ako su moćni i basnoslovno bogati...
Najbliži odgovoru na večito pitanje o dostizanju srećnog života jesu oni oplemenjeni narodnim duhom koji na pitanje „kako si?" odgovaraju „kako drugi hoće".
Opterećen realnom ekonomskom krizom i bez ikakve perspektive za budućnost, „običan" građanin Srbije oseća da je njegov život u tuđim rukama. To je nešto što će se čuti u svakoj kafani, na pijacama, slavama... Počevši od najbanalnijih stvari kao šta su odlazak u prodavnicu, gde većina neće da kupi ono što bi volela da pojede nego što je „na akciji", preko toga da ne može da izvadi ličnu kartu kad hoće, pa do toga da i one stvari koje može i želi da učini - da zapali cigaretu ili da popije kafu ili pivo, ne može kada i gde to poželi. Da ne govorimo koliko odlučuje o poslu koji će da radi, ako se uopšte igde zaposli.
Zoran Milivojević kaže da na neprikosnovenu činjenicu da čovek suštinski nema kontrolu nad svojim životom ne treba gledati s pesimizmom, kao i da to ne znači da nije moguće ostvariti - srećan život.
- Srećan je onaj koji živi u skladu sa samim sobom i svojim vrednostima. Postoje mnoge vrednosti koje su univerzalne, od ljubavi, prijatelja, dece, u kojima svako može da uživa. Život je uvek lep i u njemu treba uživati. Bio neko bogat ili siromah, ipak se samo jednom živi - zaključuje psihoterapeut Zoran Milivojević.
Možda je pitanje kako ćemo da živimo život pitanje ličnog izbora. I najveći umovi ljudske civilizacije izbacivali su mudrosti koje su čoveku omogućavale da se usmerava u željenom pravcu, ali surova realnost je da kada se sa teorije pređe na praktičan život, samo možemo da prihvatimo da koliko god odrasli na uveravanjima da se „sve može kad se hoće" u stvari živimo u svetu gde se - sve hoće kad se može. I koliko je malo stvari koje su, čak i na dnevnom nivou, stvar naše odluke.
Istraživanje Pressmagazina u kome su učestvovali naši najpoznatiji psiholozi, sociolozi i ekonomisti utvrdilo je da prosečan čovek svojim odlukama na život utiče ni manje - ni više - već sedam odsto.
- U svetskim istraživanjima uzima se američka studija koja je utvrdila da na život čoveka zemlja u kojoj je rođen utiče čak sa 60 odsto, a porodica i okruženje sa 20 odsto. To je sve što se dobija rođenjem, što znači da samo 20 odsto utiču sreća i lične sposobnosti. Sreća i sticaj okolnosti jesu nešto što prosečnom čoveku kao dominantan faktor utiče na život sa dve trećine, iz čega možemo da izvedemo da prosečan čovek sedam odsto života drži u svojim rukama - donosi zaključak ekonomista Goran Nikolić.
Koliko god se često čule tvrdnje o prokletstvu života u zemlji na raskrsnici puteva, život u Srbiji, bar prema statističkim podacima, ne znači i da je „onaj gore" bio toliko loše volje kada je nekom odredio da se rodi baš na brdovitom Balkanu.
- Ako se pogleda BDP po glavi stanovnika, kupovna moć građana Srbije je tačno u razmerama svetskog proseka. To znači, ako si se rodio u Srbiji, može da se kaže da nisi imao mnogo sreće, ali nisi imao ni nesreću. Recimo, onog ko je rođen u podsaharskoj Africi srećna zvezda nije pogledala, a ako si rođen u Americi, reklo bi se da si povlašćen. U Africi gladuju, a kada je u pitanju hrana, mi realno nismo zemlja koja u tome oskudeva. Ali kod nas prosečan čovek ne može da jede ono što želi.
Tek kada se ostvari standard dva i po puta veći nego što je naš, ostvaruje se mogućnost da se ne postavlja pitanje šta će da se jede. U Americi se, recimo, ne postavlja to pitanje. Ako putujete po zapadnoj Evropi, videćete da kod njih postoji svojevrstan kult izlazaka na ručak i večere u restorane, ono što je kod nas za većinu luksuz. Kod nas postoji fama da Srbi vole da „bleje" po kafićima, ali naši ljudi koji sede po kafićima najčešće samo troše vreme, a piju espreso od 120 dinara zato što je to jedino što mogu da priušte. Čak ni to nije potpuno pitanje njihovog odabira - kaže Nikolić.
Ako se uzme da je ishrana primarna potreba čoveka, u tom domenu statistika govori da je građanin Srbije u daleko gorem položaju od nekoga ko živi na Zapadu. Dok je tamo u osvit ekonomske krize na delu rast poseta restoranima (najviše u Francuskoj 57 odsto), koji su po difoltu mesto u kojima se čovek hrani iz gušta, redovna poseta kafanama u Srbiji je, ipak, misaona imenica. Kod nas je i svakodnevna poseta fast-fud restoranima na nivou od deset odsto, dok je, recimo, u Americi na nivou od 25 odsto.
Nikolić kaže da je srpsko društvo u velikoj meri konzervativno i formira dodatne društvene stege koje ograničavaju čoveka da radi ono što želi. Srpska tradicija je takva da mnogo toga određuje u životu čoveka. Kako se to kaže, nekad se u selu znalo - najstariji sin ostaje da preuzme imanje, mlađa deca se šalju na školovanje.
- Nismo konzervativni u toj meri kao što su istočna društva, ali u hrišćanskom svetu zaista jesmo jedno od konzervativnijih društava. Kod nas je u velikoj meri razvod još tabu tema. Mnoge žene u Srbiji i dalje ostaju u braku da ne bi postale raspuštenice, i one žive život koji u stvari ne žele. Generalno, položaj žene u našem društvu je problematičan. Žena koja se rodi na selu najčešće ima već iscrtan ceo svoj život - biće majka i domaćica. I kada u starosti razgovara sa sinom i kaže kako ništa ne bi promenila u svom životu, ovaj može samo da joj kaže: „Pa kako bi, majko, bilo šta promenila?" - priča Nikolić.
Obrazovanje je jedan od kanala kojima pojedinac može da iskoči sa zacrtanog puta. Ali, kako kaže naš sagovornik, čak ni to ne omogućava izlazak iz „začaranog kruga od sedam odsto". Na ostvarivanje svih svojih namera ne utiče čak ni bogatstvo, bar ne u toj meri koliko se pretpostavlja.
- Ljudska situacija je takva da smo u odnosu na spoljašnji svet do izvesnog stepena moćni: možemo da ga uređujemo u skladu sa svojim željama, a preko toga smo nemoćni - kaže psihoterapeut Zoran Milivojević, koji takođe iznosi podatak da prosečan čovek učestvuje sa sedam odsto u usmeravanju svog života.
Koliko god razgovori o nedostatku kontrole nad životom pojedinaca bili jedno od onih „opštih mesta o kojima niko ne razmišlja", psiholog Aleksandra Janković kaže da se radi o pitanjima koja u velikoj meri negativno utiču na naš život.
- Gubitak kontrole nad sopstvenim životom dovodi do psihičkih poremećaja, do povećanja agresivnosti, ali prvenstveno do depresije. Činjenica da ne utičemo na ono što nam se svakodnevno događa izaziva frustracije. I koliko god one bile sitne ili čak neprimetne, kad nekog stalno, iznova frustrirate, on posle nekog vremena počinje da deluje agresivno i opravdano postavlja pitanja „A dokle?" i „Zašto mi ovo rade?" Gubitak kontrole nad sopstvenim životom doživljava kao svesnu opstrukciju ili se polako zatvara, tone i ulazi u depresivnu fazu u kojoj su beznađe i pesimizam dominantan ton - objašnjava Aleksandra Janković.
Niko na ovome svetu nije sto odsto moćan da bi imao kontrolu nad svojim životom. Svima se mogu dogoditi stvari na koje ne mogu da utiču i koje ne mogu da izbegnu. A koliko je to moćan prosečan čovek koji živi u Srbiji i ne ruča ono što mu se jede već ono što je „na akciji" u supermarketu, ne radi posao koli voli već onaj koji ima, pod uslovom da ga ima, i ne nosi cipele koje mu se sviđaju već one koje može da kupi?
- Kad je pojedinac u pitanju, ljudi se razlikuju u odnosu na to koliko ko ima moći, odnosno kontrole nad sobom i stvarima oko sebe. Veoma moćnih ljudi se približava maksimalnom stepenu moći oko 90 odsto, a na dnu lestvice se nalaze ljudi koji nemaju ni socijalnu ni ekonomsku moć, to je oko sedam odsto. Imenica „moć" dolazi od glagola „moći", dakle moćan je onaj koji može da radi ono što želi, da ostvaruje svoje želje i svoju volju. Što civilizacija više napreduje, to je čovek moćniji u odnosu na prirodu, bolesti i mnoge druge stvari - objašnjava Milivojević.
Mali je broj ljudi za koje se može reći da su „moćnici", ali čak ni za njih ne može da se kaže da imaju dovoljno kontrole nad svojim životom da bi veći deo vremena provodili onako kako žele. Sa druge strane ostaju oni koji izlaz nalaze jedino - u skromnosti.
- Postoji razlika između dve životne zone. Moćnici imaju moć da ostvare svoje želje, a kada neko ostvari svoje želje oseti zadovoljstvo ili, ako su želje veoma važne, oseti sreću. I zbog toga oni koji imaju moć žive udobno u zoni kvalitetnog života. Ostali, oni koji su lišeni društvene moći, bore se da prežive. Zato kažemo da žive u zoni preživljavanja. Tu je sloboda mnogo manja, izbori ograničeniji. U toj zoni ljudi žive ne kako bi želeli već kako moraju. A da ne bi patili što ne mogu da ostvare svoje želje, oni ih se odriču. Postaju skromni - kaže Milivojević.
On ističe da porodica, okruženje, pa i država u velikoj meri određuju čovekov život, a da on pri tom ne može neke stvari da promeni. I zato se, zapravo, može reći da je borba za moć koja je prisutna u svakom društvu u stvari borba za mogućnost da čovek uredi svoj život prema svojim željama.
- Društvo se od porodice do države pojavljuje u dva oblika. Jedan se odnosi na stvarno društvo u kome odrasli pojedinac živi, a drugo je „društvo u pojedincu". Tokom odrastanja naši roditelji utiču na nas da usvojimo društvene norme i vrednosti kao svoje, i tako nas socijalizuju. A ona te norme koje su postale deo našeg karaktera utiču na naše želje i naše izbore.
Priroda ljudskog društva je takva da je sloboda pojedinca ograničena. Zbog toga postoje ograničenja, tako da pojedinac ne može da bira ono što želi već ono što je na raspolaganju. Ljudi se upravo tokom svog života bore da imaju što bolju poziciju, veću moć, kako bi više mogli da urede svoj život u skladu sa svojim željama i vrednostima - kaže Milivojević.
Kako to kaže psiholog Aleksandra Janković, Srbija je danas jedan veliki eksperiment u kome je svaki pojedinac objekat koji treba da se snađe u opštem haosu. A u tom organizovanom haosu u kom živimo jedino o čemu ne može da se govori jeste bilo kakvo planiranje i očekivanje da će naše odluke da utiču na tok našeg života.
- To na dnevnom nivou izgleda tako što nema ni dnevnog plana jer okolnosti diktiraju kako ćemo tog dana proći u životu i da li ćemo uspeti da zadovoljimo svoje elementarne potrebe. To nije samo pitanje nemaštine već problem organizovanog haosa. Ljudi bukvalno ništa ne kontrolišu. Čovek jeste biće koje ne može u potpunosti da kontroliše sve što će se dogoditi, ali čak i kod ljudi koji su vrlo religiozni postoji nešto što se zove ljudska sloboda, koja je oblast u koju se ni sam Bog ne meša. Kada govorimo o području ljudske slobode, mi smo je praktično izgubili zato što nas okolnosti navode da tražimo način za preživljavanje. Obično smo u konfliktu da između dva zla biramo manje - tvrdi sagovornica Pressmagazina.
Gledajući sa optimizmom na ovaj problem kontrole nad životom, Aleksandra Janković procenjuje da čovek može da iskontroliše i do 25 odsto stvari u svom životu - ako se koncentrišemo na svoje elementarne potrebe.
- Možemo da kontrolišemo neke proste stvari na nivou fiziologije, kao što je raspoloženje, kada ga sve drugo pregazi. Uvek se setim one rečenice koju je Vojislav Koštunica izgovorio 5. oktobra: „Ja želim da nam u Srbiji postane konačno dosadno." Od tada pa do sada ne da se to nije obistinilo nego je nama život sve samo ne dosadan, sve samo ne planiran i sve samo ne lagodan. U opštem osiromašenju, ne samo da nemamo osećaj kontrole već ni osećaj elementarne sigurnosti koja je čoveku neophodna da bi se osećao kao ljudsko biće - kaže ona.
Kako je to rekao jedan francuski filozof - država nije teritorija nego kontrola nad teritorijom. Tako je i život, u stvari, kontrola nad životom. Rešenje je samo u prihvatanju realnosti.
Baš kao što muškarci mogu da prihvate da je nemoguće ostvariti dečačke fantazije da će da budu piloti ili astronauti, a žene da ne postoje prinčevi na belom konju, tako možemo da prihvatimo da ne znači da nećemo biti srećni ako živimo život Gige Moravca, koji na poslu radi šta mu kaže šef, a kod kuće šta mu kaže žena, a jedinu odluku koju donosi jeste da li će ovog meseca da uštedi na računu za telefon ili za struju.
Jer, nekom je i to „bolji život".
