Ono što napada Gadafi, i ono što napadaju vlasti u Bahrainu nisu servisi koji se zovu Facebook ili YouTube, već kolanje informacija.
Photo: altemark/Flickr
"Internet je prva stvar koju je čovečanstvo stvorilo, a koju čovečanstvo ne može pojmiti, najveći eksperiment anarhijom koji smo ikad imali." - Erik Šmit.
Dok se nemiri šire ispod Evrope, područjima naseljenim i onim pustinjskim, tamo gde smo navikli, onako evropski, viđati tek ljude nazadnije od nas, skučenije, uskogrudnije - pa ogolimo naš uštogljeni šovinizam i recimo: manje demokratične i manje civilizovane od nas, debelih evropejaca, kupaca njihovih jeftinih prirodnih resursa – dok se tamo negde, naoko daleko, naoko među nekim drugačijim ljudima, u nekoj primitivnijoj civilizaciji, dok se tamo po ulicama valja narod, jedan čovek, poznat po tome što je svojevremeno u Beograd došao na sastanak Nesvrstanih sa šatorom i kamilama (i bio nam beskrajno simpatičan zbog te ekscentričnosti koje se nikad nije odrekao) danas grmi protiv Facebooka.
Daleko, ali ne dovoljno daleko od njega, vlasti u Bahrainu, zemlji takođe pogođenoj nemirima, nisu zabranile, ali su malo "začepile" internet, kako je to komentarisao/tweetao kolumnista New York Timesa Nikolas Kristof: "Zašto su usporili internet? Čini se kako vladajući smatraju da, ako se nešto nije pojavilo na You Tubeu, nije se ni dogodilo."
Diktatori koji shvataju internet kao neprijatelja
Vratimo se na trenutak na početak teksta, baš na onaj deo gde opisujem nas evropejce kao bahatu i šovinizmu sklonu populaciju, uljuljkanu u osećaj sigurnosti i sklone stvari gledati s visine.
Gledajmo ih onda s visine: tamo negde na jugu, jedan dobar pojas kopna vri u stvarima koje su tek naoko obične. Bune se ljudi, pa šta? Gladni su, bili su i pre, biće i kasnije. Jednog diktatora zameniće drugi. Biće i dalje korupcije. Biće i nakon toga i bolesti, i gladi, i smrti, tamo u tom kamenjaru, u toj pustinji, tamo gde je vruće i nema vode, gde reč "bogatstvo" znači imati vozilo, gde se ljudi odevaju u jednostavne plave tkanine i krstare na svojim kamilama, ili pak primitivnim alatima obrađuju prašnjava i škrta polja.
Ma, treći svet, kažem vam! Goli, bosi, gladni, prljavi, neobrazovani, neuhranjeni, primitivni, zaostali, stanari kuća od blata.
A šta rade njihovi diktatori? Šalju li tenkove, ili barem blindirana zaprežna vozila? Ide li vojska i sa palicama (jer meci su skupi) da mlati protestante? Bacaju li im prašinu u oči, jer vode za vodene topove tamo nema?
Dobro, nasilja ima. Ima i mrtvih, situacija je vrlo ozbiljna. Ali ono što nikad, zaista nikad prosečan poluobrazovani, nezainteresirani evropejac ne bi mogao pojmiti jesu – diktatori koji smrtno ozbiljno shvataju internet kao svog neprijatelja.
Internet je postao sveprisutan deo života
Zastanite sad, i razmislite malo. Stereotipe sam već pobrojao, ta nisu li oni u potpunom kontrastu sa nečim tako visokotehnološkim kao što je internet?
Jesu, zaista! Za očekivati je kako u zemlji u kojoj ima gladnih i siromašnih tamo nekakav internet bude najmanje bitna stavka. Ne može se pojesti. Ne može se obući. Ne gasi žeđ. Zašto, zaista zašto?
Erik Šmit je bio vrlo, vrlo u pravu. Internet je postao sveprisutan deo života, pa i u najsiromašnijim zemljama. Svi imaju internet, svi žele internet, svi koriste internet.
No, nije internet sam po sebi meta napada diktatora i režima čiji se presto ljulja. Internet je samo medij, ali fantastičan medij! Fantastičan medij, ali ipak samo medij! Internet, njegova je jedina, istinska i finalna svrha omogućiti nesmetanu globalnu razmenu informacija.
Domaće medije nikad nije veliki problem ućutkati
Ono što napada Gadafi, i ono što napadaju vlasti u Bahrainu nisu servisi koji se zovu Facebook ili YouTube, već kolanje informacija. Baš ih briga za te servise, oni su zanimljivi samo kao čvorišta koja informaciju fokusiraju, i istovremeno dispergiraju na sve četiri strane sveta. Facebook je nezgodan jer nudi način okupljanja ljudi, YouTube je nezgodan jer omogućuje bilo kojem stanovniku Zemlje pristup vizualnoj informaciji gotovo u realnom vremenu.
Bez cenzure.
Bez kontrole.
Sa klasičnim medijima režimi relativno lako izlaze na kraj: domaće medije nikad nije veliki problem ućutkati. Novinari i novine zarađuju platu u zemlji u kojoj se nalaze, i već to dovoljno je da ugrozi, ako ne i potpuno uguši njihovu slobodu. Posebno u vreme krize i nesigurnosti, kad je egzistencija ugrožena, novinarska sloboda i nepristranost često bivaju zamenjeni dobrovoljnom autocenzurom, kompromisom udvaranja vlasti u nadi kako će za tog novinara i sutra biti posla, plate i hleba za porodicu.
Strani novinari, oni su tek malo ozbiljniji problem. Problematične je uvek moguće projerati, zastrašiti, fizički im nauditi ili srediti nezgodu – i novinare ubijaju, zar ne? Nezgodno, ali potrebno za očuvanje mira i stabilnosti u regiji, rekao bi ciničan političar. Zato je nužno da strani novinari sarađuju sa vladajućima, kako bi im se osigurala najveća moguća sigurnost.
"Instant-novinari" - uvek i svuda
Za razliku od pravih, profesionalnih novinara, koje je uvek moguće "imati na broju", internet je omogućio pojavu instant-novinara, građanina koji se zatekao na licu mesta i koji može dokumentovati stvari koje bi možda i promakle profesionalnom novinaru. Internet je masovan, pa će instant-novinara, sa njihovim džepnim fotoaparatima, kamericama na mobilnim telefonima, mikrofonima i aplikacijama za snimanje zvuka, sad biti uvek i svuda. I nema te minorne stvari koja bi amorfnom telu angažovanih instant-novinara mogla promaći samo zato što se na drugom kraju događa nešto subjektivno važnije. Nema vesti važnijih od drugih. Sve su sirove, primitivne, ali prenose informaciju, nude se isto primatelju informacija, sveže oderane, neobrađene u studiju, trzave, neoštre, sa originalnim, neizrezanim zvukom, bez crnih trakica i mozaika preko lica i registracija. Instant-novinari nude vrlo sirov materijal, i nude ga mnogo, prepuštajući primatelju da oceni šta je za njega bitno, a šta nije.
Nude ga necenzurisanog, ogoljenog onako kako je i život ogoljen, jeftinog kako je i život jeftin u područjima sukoba. I nude sve o svemu, iz svakog ugla. Dok se profesionalni novinari moraju fokusirati na situacije koje procene najvažnijima, anonimna, bezlična masa instant-novinara može se u svakom trenutku fokusirati na sve, nudeći tako uvid u situaciju daleko sveobuhvatniji od onoga kojeg pružaju profesionalni servisi, što informaciju prvo sažvaću, pa je u celofan umotaju, ne bi li je servirali nama zavaljenima ispred kauča, da se eto malo čudimo tamo nekom narodu što se protiv nečega buni.
Zato je internet tako opasan – jer je to medij bez kontrole, medij koji svima omogućuje da stvar uzmu u svoje ruke, i medij koji relativno dobro može zaštititi identitet u masi (ali ga i vrlo lako otkriti, pa je to mač sa dve oštrice). Internet je kontrola u rukama svakog pojedinca, pravi anarhistički alat koji baš svakome omogućuje da barem malo upravlja stvarima oko sebe, da barem malo direktno utiče na svoju okolinu. Posebno je koristan u situacijama kada stvari izmiču kontroli, jer je tada kolanje informacija najvažnije – ono može ljude organizovati, ali isto tako i smiriti strasti.
Kako bi internet mogao smiriti strasti?
Otud i tolika vriska vlada zemalja (koje su trenutno u "problemima") protiv interneta – one ga jednostavno ne mogu kontrolisati, to je medij kog ne mogu upregnuti kako bi propagandom upravljale "voljom naroda". To je postao univerzalni problem svake vlasti na Zemlji, pa i one najzaostalije.
Kako bi, hipotetički govoreći, internet mogao smiriti strasti? Misaoni eksperiment: neka vlast neke nepostojeće zemlje iz nekog svog razloga pokušava zaratiti pripadnike dva naroda u nekoj zemlji, lansirajući priče o tome kako su seljani iz jednog sela pucali po seljanima drugog sela, na primer i hipotetički. Svi se, naravno, dignu na noge, strasti se probude, krv jurne u obraze, a iz dvorišta se iskopava konzervisano što hladno, što vatreno oružje.
Na nesreću vlastodržaca, građani te neke primitivne, zaostale državice imaju mahom pristup internetu. I kao za inat, internetom krenu kolati informacije iz oba sela kako nikakve pucnjave nije bilo, uprkos dramatičnoj priči u centralnoj informativnoj emisiji. Na forumima krenu prepiske, pa se ispostavi da su informacije koje servira država neistinite i zlonamerne. Na Facebooku se pojave grupe podrške stanovnika jednog sela drugome i drugog prvome, pa se pridruže hiljade ljudi koji to podržavaju, a onda to "lajkuju" još desetine hiljada drugih...
U neko doba u selo dolazi vojska, kako u zaštitu, a seljani ih bledo gledaju. Posle dođe policija, isto kao u zaštitu, a seljani ih bledo gledaju.
A onda dođe lokalni wannabe ratni poglavica, do juče kokošar, a danas ugledan član lokalne demokratske stranke, te krene huškati stanovnike protiv "onih drugih i drugačijih što nam svima rade o glavi"... stanovnici sela ga uvaljaju u katran i perje, pa pošalju otkud je došao.
Zaista, postoje jako debeli razlozi zašto se diktature i autoritarni režimi plaše Šmitovog Veličanstvenog Eksperimenta.
Autor: Radoslav Dejanović, Izvor: Monitor.hr
