FELJTON-VECERNJE NOVOSTI

VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIĆ - DUHOVNIK, MUČENIK, MISLILAC I SVETAC (1)

Buktinja vere u Boga

CEO 20. vek, proveo je srpski narod u bunama i ustancima, neprestanoj i krvavoj borbi za oslobođenje i stvaranje države i državne i političke nezavisnosti.
Velika pregnuća, kao i uvek, rađaju velike ljude i pregaoce. dolazi do procvata umetnosti, književnosti, nauke i na svim poljima duhovne i kulturne delatnosti. U našoj književnosti toga doba srećemo čiste, časne, čestite likove starih gorštaka, koji podsećaju na drevne freske srpskih svetitelja. Kad su ovi čedni starci prolazili, žene, deca i odrasli prilazili bi im da zatraže blagoslov i poljube ruku. Ti ljudi bili su tihi i krotki kao jaganjci, ali stameniti i razborni ako se ne nasrne na njihove svetinje: veru, crkvu, obraz i domaćinsku čast.
Ta dvopolarna sila: čednost i herojstvo, odolevali su, ma kad i ma gde, svakom narodnom neprijatelju. NJihovo srce bilo je buktinja tople vere u Boga i otmenog častoljublja. Takvi su bili i preci vladike Nikolaja, od kojih je nasledio veličanstvenu veru u Boga i otmeno gospodstvo.

BEKSTVO OD ZULUMA
PRECI Velimirovića starinom potiču iz Zagarače u Crnoj Gori. Bežeći od turskog zuluma i tražeći bolje uslove za život, naselili su se u Osatu kdo Srebrenice, u istočnoj Bosni. U novom zavičaju bavili su se zemljoradnjom i zidrskim zanatom. Do današnjeg dana, u Podrinju, poznati su majstori Osećani kao u južnoj Srbiji Crnotravci. Sredinom druge polovine 18. veka, iz Osata, doseljavaju se u valjevski kraj nekoliko porodica Velimirovića predaka. Odabrali su selo Lelić na severnim obroncima planine Povlen, za svoj novi dom. Zaseok koji su naselili i danas se zove Bošnjaci. I danas, uvek pored poslova u polju, bave se zidanjem i građevinarstvom.
Selo Lelić, udaljeno je od Valjeva desetak kilometara prema užičkom kraju, ka jugu. U njemu je poznati srpski manastir
Ćelije, zadužbina kralja Dragutina. Po predanju, ime je dobilo po strašnom leleku i plaču naroda, koga su Turci na hiljade pobili. Naime, patrijarh Arsenije Čarnojević, sa izbeglim narodom, zastao je kratko u manastiru Ćelije. Turci su opkolili manastir i ceo kraj i počinili masovni pokolj.
Svi toponimi sela Lelić, nazivi brda, njiva, izvora i šuma upućuju na tragediju: Vrana sena, Vrana voda, Crno polje, itd. Iz ovog doseljenog plemena je i Antonije Jovanović (1775-1884), učesnik borbi za oslobođenje i kapetan sreza podgorskog. Joakim Vujić ga spominje u svome **Putešestviju po Srbiji**. Umro je u činu majora i sahranjen pored groba Ilije Birčanina, u manastiru Ćelije. Loza vladike Nikolaja polazi od Velimira, Antonijevog rođenog brata. Još za života Antonijeva, izdvojio se Velimirov sin Ranko u posebno domaćinstvo i uzeo prezime po svome ocu - Velimirović. Rankov sin Aleksa imao je osmoro dece, pet sinova i tri kćeri. Sedmo dete po rođenju bio je Dragomir, otac vladike Nikolaja.
Dragomir Velimirović (1857-1929) bio je imućan i pismen seljak. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza Podgorskog. Do danas su ostale sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Dragomir se oženio Katarinom Filipović (1860-1945), devojkom iz susednog sela Strmne Gore. U braku su dobili devetoro dece. Nikola (vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Rođen je na Tucindan 23. decembra 1880. godine po starom ili 4. januara 1881. godine po novom kalendaru, (u 19. veku, razlika između starog i novog kalendara bila je 12 dana).
Ostalih osmoro dece poumiralo je od raznih bolesti, a jedan od sinova - Dušan (otac blaženopočivšeg vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Nikola je kršten u manastiru Ćelije, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.

POD VEDRIM NEBOM
NIKOLA je, dakle, rođen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi, koja je imala više

od četrdesetoro čeljadi. Budući da je otac Dragomir, zbog sreskih poslova, često odsustvovao od kuće, decu je podizala i vaspitavala majka Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Sa ostalim ženama vodila je malog Nikolu za ručicu u obližnji manastir na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga materinog skuta, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi **Molitva roba u tamnici**.
Život u srpskim patrijarhalnim kućama i zadrugama u prošlosti, ličio je na manastirski i monaški poredak. Redovno se obavljala molitva, držani su postovi, poštovali se stariji, redovno se pohađala bogosluženja. Jednom rečju, u porodici je vladala bogoslužbena uzvišena atmosfera. Jedan prekrasan opis zajedničke zadružne molitve, nađen je u zaostavštini vladike Nikolaja:
**Ja sam rođen u jednome selu u domu od 45 članova. Svake subote, kada bi bio obavljen posao preko sedmice, skupljali smo se mi da bi se pomolili Bogu. Uveče bi moj ded, glava kuće, sazvao molitvu. Kapele u kući nismo imali. Kada je ružno vreme, molili smo se u kući, a kad je lepo vreme napolju u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, Mesec prava ikona, mili ded sveštenik. On bi izišao napred, stao pred nas i duboko se poklonio i uzimao kadionicu sa žeravicom i tamnjanom i okadio svakog od nas. Onda je počela tiha molitva, prekidana samo čas i po čas uzdasima i pobožnim šaputanjem. Krstili smo se i molili gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda. Molitva bi se završavala dubokim poklonom i glasnim amin. Kada mi danas pada na pamet ova molitva ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne, nego što sam osećao u svim velikim i raskošnim crkvama sveta u Evropi i Americi.**
Iz ovog kratkog opisa vladičinog vidi se da dom Velimirovića nije bio samo kneževska, nego i duhovnosveštena aristokratija. Ovaj opis otkriva i rodno mesto kosmičke molitvene raspevanosti pisca **Religije NJegoševe**, **Molitve na jezeru**, **Reči o Svečoveku** i mnogobrojnih molitvenih i pesničkih uzleta i ushita rasutih po njegovom kolosalnom delu.

MOLITVA ROBU U TAMNICI
KAKO su sjajne zvezde Tvoje, Gospode; kako su raznobojne u savršenoj slici, i kako su raznozvučne u savršenoj muzici.
Gledao sam ih u selu mome, držeći se skuta materina, i u trepetu od tajne šaptao: to su svete ptice nebesne.
Utom jedna polete i pade, a majka se prekrsti i viknu:
- Spasaj se robe!
- Gde je rob, nano?
- Može biti blizu nas - drhtavim glasom odgovori majka.
O, nano mila, pogodila si: gle, onaj koji se držao skuta tvoga sad je rob. I koji je s Tobom gledao jato sjajnih zvezda, sada kroz tamničko okno vidi jednu jedinu.
Za nju jednu hvatam se kao za skut materin, i čujem glas njen: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, pitam ju, kad spasitelja nemam? I opet čujem glas: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, kad ključa nemam, pitam i pitam? I ponovo čujem glas: Spasaj se robe!
Ali moja zvezda odmiče. Vidim je tek pola. Pritiskujem glavu uz rešetku, da je još gledam.
Malo malo, pa zamače; odleti sveta ptica Božja, i ostavi mrak pred očima mojim, i zapovest u ušima mojim: Spasaj se robe!
Gospode Bože matere moje, Stvrotelju zvezda i ljudi, i svake tvari vidne i nevidne, budi mi Ti spasitelj moj.
Ti, kome nije potrebno sunce da bi video u tami, ni ključ da bi otvorio tamnicu, pošalji anđela Tvoga, i izbavi me kao Petra.
Ako li je po mudrosti Tvojoj, da mi se telo u tamnici muči, da bi se duša očistila, budi Tvoja volja a ne moja.
Koji bi hteli spasti, ne mogu, a koji bi mogli neće.
Ti si jedini koji i može i hoće, Gospode Čovekoljupče, slava Tebi.

Biografija

Curriculum Vitae

Ime i prezime: Janko Jankovic

Datum rođenja: 01.02.1968

Adresa:Kosta Kokic br.22

Telefon:011/555-666

Mobilni tel.:062/222-5556

E-mail:

Obrazovanje

• Ekonomski tehničar (1995.), Srednja ekonomska škola »Bosa Milićević«, Subotica
• Diplomirani ekonomista (2000.), Ekonomski fakultet u Subotici, Univerzitet u Novom Sadu, prosek ocena 9,44

Poznavanje jezika

• Engleski (pisanje-odlično, čitanje-odlično, govor-odličan), položen ispit engleskog kao stranog jezika, Cambridge University, Advanced level, sa ocenom A (2001.)
• Nemački (pisanje-odlično, čitanje-odlično, govor-odličan).

Rad sa računarom

• MS Office, Corel Draw, Power Point

Radno iskustvo

• 2002-2004. Siemens, Novi Sad
  Radno mesto: Komercijalista

* održavanje i unapređenje odnosa sa postojećim kupcima
* širenje baze kupaca i osvajanje novih segmenata tržišta

* obavljanje propratnih marketinških aktivnosti

• 2001-2002. Mex nekretnine, Subotica
  Radno mesto: Agent prodaje

* izvršavanje aktivnosti prodajnog procesa
* predlaganje mera za unapređenje prodaje
* izveštavanje menadžmenta o rezultatima prodaje

• 2001. Mlekara, Subotica
  tromesečna praksa u službi prodaje
  
  * asistiranje u administrativno-komercijalnim poslovima

Lične osobine:

• Vredna, uporna i samoinicijativna osoba sa odličnim pregovaračkim sposobnostima

Ostalo

• Vozačka dozvola B kategorije, aktivan vozač.
• Član karate kluba "Polet "PULAod 1995.

Put zrna

Merenje vlažnosti pšenice nije do sada bilo diskutabilno, s obzirom da se njene vrednosti kreću u dijapazonu od 13-19%, međutim mogući raspon vlažnosti zrna kukuruza je pre sušenja 24-35%, a nakon sušenja 12-14,5%. Na ove vrednosti se namerno skreće pažnja, jer je poznato da se u praksi merenje vlažnosti najčešće izvodi instrumentima za brzo određivanje.

Put zrna asocira na put svile, kako po vrednosti robe tako i karakteristikama kupo-prodajnih odnosa. Od momenta kada se proizvede masa zrna žitarica, pa do konačne upotrebe, ona prolazi kroz nekoliko tehnoloških operacija. U celom lancu odnosa kupac-prodavac postoji stalna težnja (koja se otvaruje sa više ili manje uspeha) varanja i nerealnog prikazivanja robe od strane svih učesnika. Nije poznat slučaj u pređašnjoj organizaciji poljoprivredne proizvodnje da je neko da sudu odgovarao zbog pogrešnog tretiranja hemijskim sredstvima parcela veličine i do stotinak hektara. Ali su zato rasprave na sudu u vezi obračuna mase zrna pre i posle sušenja i skladištenja bile česta pojava. Jedan od glavnih razloga nesporazuma u vezi obračuna i plaćanja žitarica i uljarica leži u nepoznavanju i nepridržavanju odgovarajućih propisa koji tu materiju definišu.

Uzimanje uzorka

Opšta je konstatacija da je prva stepenica u nesporazumima pri obračunu i plaćanju - uzorak i njegovo uzimanje. Uzorak je mala količina zrna koja treba da reprezentuje tone ili desetine tona zrna. Na osnovu zdrave logike se odmah može zaključiti da jedan ili dva kilograma zrna teško može da reprezentuje osobine ostalog zrna. Da greška ne bude još veća, JUS i republički pravilnik su definisali način uzimanja uzoraka.

Tako JUS ISO 542:1991 precizno na 8 strana definiše uzimanje uzoraka semena uljarica. Definisani su pojmovi uzorka koji mogu biti: pošiljka, pojedinačna partija, pojedinačni uzorak, zbirni i laboratorijski uzorak. Naznačeni su alat i pribor za uzorkovanje, način uzimanja i broj uzoraka u slučaju rasutog semena, iz vreća, kod železničkog i drumskog transporta, prekomorskih i unutrašnjih plovnih puteva i iz silosa i skladišta. Način pakovanja i način obeležavanja uzorka kao i sadržaj izveštaja o uzorkovanju su takođe precizirani. Kada su u pitanju žitarice, situacija je nešto drukčija, jer je dobar i jasan tekst JUS E.B1.235:1969 – Ispitivanje kvaliteta pšenice-Uzimanje uzoraka, stavljen van snage, a zamenjen je dokumentom koji se zove:“Pravilnik o metodama fizičkih i hemijskih analiza za kontrolu kvaliteta žita, mlinskih i pekarskih proizvoda, testenina i brzo smrznutog testa”, objavljenog u Službenom listu SFRJ, broj 74 od 1988. godine. Ovaj pravilnik je dopunjen 1995. godine “Pravilnikom o kvalitetu žita, mlinskih i perakrskih proizvoda, testenina i brzo smrznutog testa”, objavljenim u Službenom listu SRJ, broj 52. Ovaj poslednji dokument precizno definiše kvalitetne grupe žitarica na osnovu kojih se obavlja plaćanje, dok se uzorkovanje, kao i određivanje osnovnih fizičkih osobina, ovde ne spominje.

Merenje vlažnosti zrna

Sledeća stepenica pri kojoj se prave greške u obračunu je merenje vlažnosti zrna uzoraka. Za sada je merenje vlažnosti zrna jedino precizno i jasno definisano JUS ISO 665:1991, pod nazivom “Seme uljarica – Određivanje sadržaja vlage i isparljivih materijala”. Standard definiše pojam sadržaja vlage kao gubitak mase zrna izmeren pod uslovima određenim standardom kao i princip rada kojim se sadržaj vlage i isparljivih materijala u uzorku određuje sušenjem do konstantne mase u sušnici pri temperaturi od 103°C +/–2°C pri atmosferskom pritisku. Zatim se detaljno nabraja alat i to tehanički mlin kod koga pri mlevenju ne sme da dođe do zagrevanja i antnije promene vlažnosti materijala, mehaničko ili ručno rende, metalne posude sa ravnim dnom i poklopcem u kojoj se supa uzorak za merenje i to 0,2 g/cm2, električna sušnica sa termostatskom kontrolom i ventilacijom, te eksikator sa sredstvom za sušenje (fosfor pentoksid, silikagel na primer) koji umogućuje brzo hlađenje posuda. Postupkom rada je propisano merenje mase sa tačnošću od 0,001 g, zatim priprema uzorka, način merenja uzorka na vagi pre sušenja i sam postupak rada sa laboratorijskom sušnicom. Prikazivanje rezulultata bar dva merenja vlažnosti istog uzorka je dato preko formula za izračunavanje, pri tome se definiše zahtevana ponovljivost, i kako treba da izgleda konačni izveštaj o merenjima. Naznačeni JUS je malo detaljnije opisan sa namerom da se ukaže kakav se značaj na međunarodnom, a i domaćem nivou pridaje načinu merenja vlažnosti uzorka, jer od ovog podatka u krajnjoj liniji zavisi obračun i način plaćanja. U standardu se nigde ne pominje mogućnost korišćenja instrumenata za brzo određivanje vlažnosti uzorka. Za sve ostale žitarice način merenja vlažnosti ili sadržaja vlage definisan je “Pravilnikom o metodama fizičkih i hemijskih analiza za kontrolu kvaliteta žita, mlinskih i pekarskih proizvoda, testenina i brzo smrznutog testa”, što znači da su tu obuhvaćeni pšenica i kukuruz. Merenje vlažnosti pšenice nije do sada bilo diskutabilno, s obzirom da se njene vrednosti kreću u dijapazonu od 13-19%, međutim mogući raspon vlažnosti zrna kukuruza je pre sušenja 24-35%, a nakon sušenja 12-14,5%. Na ove vrednosti se namerno skreće pažnja, jer je poznato da se u praksi merenje vlažnosti najčešće izvodi instrumentima za brzo određivanje. Ovi koji su najviše zastupljeni u našoj praksi mere vlažnost uzroka tako što registruju promenu električnog ili kapacitivnog otpora. Promena i jednog i drugog otpora je linearno i jednoznačno zavisna od vlažnosti zrna samo u vrlo uskom dijapazonu vlažnosti koji se kreće od 12-17% za većinu žitarica. Izvan naznačenih vrednosti vlažnosti merenja su nesigurna, jer na promenu otpora počinju da utiču i neke druge osobine matrijala (kao hemijski sastav, način veze vlage sa suvom materijom, temperatura uzorka i sl) što konkretno znači da se dobija podatak sa značajnom greškom. Ova greška je naročito izražena pri merenju vlažnosti kukuruza koji ima preko 30% vlažnost.

Skladištar ne plaća

Treća, ali ne i poslednja stepenica koja može da utiče na obračun i plaćanje je merenje mase zrna prilikom predaje u centar ili prilikom isporuke. U našoj praksi su najzastupljenije mehaničke kolske vage, koje se pre sezone rada etaloniraju (baždare) od strane ovlašćenih firmi. O tome kako se na vagi vara prilikom rada postoji dosta priča i to sa obe strane (kupac i prodavac), te bi diskusija na ovu temu bila diskusija o ljudskom ponašanju, što nije tema ovog osvrta. Međutim, valja naglasitida u daljem lancu skladištenja mase zrna takođe postoje značajne mogućnosti za neistinito prikazivanje mase zrna. Objektivno “kalo” zrna ulaz-izlaz iz skladišta je poznato prilikom sprovođenja propisane tehnologije, ali svaki javašluk i nedisciplina povećava “kalo” koje uvek neko drugi plaća, a ne skladištar.

Prof. dr Ljljana Babić, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
revija “Agronomska saznanja

Obnova pecke patrijarsije

Obnova pećke patrijaršije

Ma kakvo da je bilo stanje srpskog naroda pod Turcima srpska crkva se s njim nije mogla nikad pomiriti. Iz prostog i jasnog razloga što je došla u podređen položaj. U staroj srpskoj državi ona je imala izuzetnih prava i vrlo velik uticaj. Krupna ličnost Svetog Save davala joj je naročit značaj. Od Nemanje do despota Đurđa svi su joj vladari bili štedri priložnici i ukazivali joj naročitu pažnju. Posle sloma srpske države nestalo je i tog uticaja i te milosti. Srpska crkva pretrpela je s državom zajedno nekoliko teških udara, i kad je, posle prve oluje, nastalo zatišje sveštenički red je osećao, da će srpska crkva u najboljem slučaju biti samo trpljena. Islam i njegovi pripadnici imaće svuda prednost i kao takvi dovodiće u iskušenje mnoge "plahe i lakome." S toga svi naši sveštenici, skoro iz reda, uzimaju neprijateljski stav prema turskom osvajaču u svojim intimnim beleškama i razgovorima, i to bez obzira kakve su sve stvarne razlike među licima na turskom prestolu i u turskoj upravi. Oni su svi za njih, kao i za ostalo hrišćansko sveštenstvo, samo "bezakoni", "bezbožni", "trojicuhulni", "trikleti" i "nečastivi."

Mi do danas nismo sasvim načisto s pitanjem šta je bilo sa srpskom patriaršijom posle smrti Arsenija II, koji je bio patriarh 1459. god. Zna se, da posle njega Srbi nisu imali drugog patriarha, ali se ne zna da li je to bilo s toga što nisu mogli ili što nisu hteli da biraju patriarha. Naši letopisi i toliki zapisi, koji su zabeležili mnogo drugih stvari, ne kažu nigde da su Turci tada otstranili patriarha ili ukinuli patriaršiju. Bilo bi čudno, da to čine u Srbiji, kad to nisu hteli da izvedu u Carigradu. A činjenica je, međutim, da patriarha nije bilo i da je to dovelo do izvesnog poremećaja u crkvi. Samo taj se poremećaj nije javio odmah ili tokom XV veka, nego tek dvadesetih godina XVI.

Sultan Mehmed II smenio je bivšeg ohridskog arhiepiskopa Doroteja i mesto njega je postavio ranijeg carigradskog patriarha Marka. Onaj je Dorotej, prema jednom zapisu iz 1466. god., obilazeći svoju oblast, bio svratio i u Kratovo i tu zatražio, da mu se prepiše jedan zakonik za ohridsku crkvu srpskim jezikom, jer je imao samo grčki tekst. Kratovo je ranije bilo u srpskoj vlasti i pripadalo je ranije pećkoj patriaršiji. Da nije ovo traženje srpskog zakonika bilo u kakvoj vezi s namerom, da ohridska arhiepiskopija preuzme vrhovnu vlast nad srpskom crkvom? Odgovora na to pouzdanog nema, ali se zna, da je ohridska crkva doista uzela na se jurisdikciju i nad srpskom crkvom. Iz početka, koliko se danas stvari mogu pratiti, srpska je crkva radila potpuno u tradiciji Sv. Save i nije imala nikakvih smetnji, iako su Turci, prema jednom našem zapisu, "neštedno poražavali pravoslavne vere ustave", pa među njima, možda, i patriaršiju. Božidar Vuković iz Podgorice štampao je u to vreme, od 1519-1538., čitav niz crkvenih knjiga i tekstova u Mlecima, u svojoj štampariji, s dobrim crkvenim pomagačima, ispunjavajući tim veliku prazninu, nastalu u radu prepisivanja rukopisa u ovim metežnim vremenima. Izvestan kulturni polet srpskog monaštva toga vremena, a svakako i turske tolerancije, pokazuje osnivanje srpskih štamparija u Mileševu, Goraždu, Rujnu, Gračanici, Beogradu. Broj srpskih kaluđera toga doba nije bio mali. U manastiru Dobrunu našao ih je B. Kuripečić osmoricu, u Mileševu ih je bilo 1550. god. pedeset. Na Kosovu 1530. god. bila je "u svakom selu crkva i svećenik". U to vreme, do prve polovine XVI veka, podignuto je u našim zemljama više crkava i manastira, a od znatnijih iz tog vremena datira trebinjski manastir (Tvrdoš, 1508.), Ozren, Lomnica, Vozuća. A nekoliko carskih fermana izrično naređuje, da se postojeći manastiri ne diraju. Srpske crkvene starešine toga vremena, osećajući se kao u neku ruku povlašćeni prema katolicima, išle su čak tako daleko, da su od njihovih sveštenih lica i crkvenih dobara tražile izvesne prihode za sebe. Katolici su se s pravom bunili protiv toga i tražili zaštite na najvišim mestima. Do prve polovine XVI veka očuvano je nekoliko sultanskih fermana, koji su tu praksu zabranjivali, ali koja se ipak produžavala zahvaljujući potpori izvesnih lokalnih vlasti. Česti ratovi s Austrijom i Mlecima XVI veka pojačavali su mržnju protiv katolika i omogućavali su takve postupke. Turci ovoga vremena nisu pravili pravoslavnima nikakvih većih smetnji ni u kretanju po zemlji, pa čak ni u vezama sa inozemstvom. Kaluđeri raznih manastira išli su u "pisaniju" po celom Turskom Carstvu, a prelazili su i u Vlašku, pa i u Rusiju, da na dvorovima i kod bogatih boljara i crkvenih krugova traže pomoći za svoje crkve i obitelji. Uticaj srpske crkvene pismenosti i srpskog književnog dialekta osvojio je u to doba skoro celo područje slovenskog Balkana. U Bugarskoj se tada, na više strana, oseća taj srpski uticaj; njihovi ljudi iz Ćustendila i Sofije deluju kao srpski štampari.

Upada u oči u XVI veku neobično prošireni pojam Mađedonije u našim krajevima. U narodnim pesmama u Mađedoniju se računaju Smederevo i Peć. Pomenuti štampar Božidar Vuković kazuje 1519. god. za sebe, da je otačastvom iz Podgorice "u predelima maćedonskim", a posle tako isto govore za sebe i neki pisari iz hercegovačke Zavale, iz Morače, pa i iz Sarajeva. Vuk Karadžić je tvrdio "da su se Maćedonija srpski zvale sve zemlje naroda našega", dok je I. Ruvarac mislio, da je to označavanje stvar sujete, "hoteći da se prave važni i da svoje poreklo dovode iz tako važnih istoriskih mesta, kao što je bila Filipa i Aleksandra Velikoga Maćedonija". Tumačenje je, međutim, mnogo prostije. Naziv Maćedonije za sve srpske zemlje proširio se od onog vremena, kad je Ohridska crkva obuhvatila pod svojom vlašću sve te oblasti.

Srpska crkvena lica nisu bila zadovoljna ohridskom vrhovnom upravom. Oko 1528. god. javio se i otvoren pokret protiv nje. Postoji mišljenje, da je stvarna vlast ohridske crkve uvedena malo pre toga i to saradnjom poturčenog Grka Igrahim-paše, koji je 1523. god postao veliki vezir. Ali je isto tako moguće, da je do sukoba došlo izvesnim merama novog ohridskog arhiepiskopa Prohora. Kad su srpski episkopi odbili da izvršuju njegove naredbe Prohor je 1528/9. sazvao crkveni sabor u Ohridu, koji je osudio tu pojavu i tražio red u crkvi. Na tom saboru učestvovalo je i nekoliko srpskih episkopa južno od Morave. Na čelo srpske opozicije stavio se smederevski episkop Pavle. To je bio aktivan i izuzetno energičan čovek, koji nije zazirao ni od nasilja. Ima jedno nedatirano pismo vlaškog gospodara Jovana Radula, kojim se on, na osnovu akta poljskog kralja, preporučuje vlastima, da mu ne prave smetnje kad kupi milostinju. Pavle je, čineći to, proputovao Rusiju, Poljsku i Vlašku i bio svakako čovek širih vidika. S nekoliko episkopskih sumišljenika on je 1530. god. proglasio otcepljenje srpske crkve od ohridske i uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Protivnici su govorili, da se za te ciljeve služio novčanim sredstvima i necrkvenim vlastima. O razdoru u crkvi govorilo se u to vreme po velikom delu praoslavnog sveta. Sam Prohor obratio se svoj četvorici vaseljenskih patriarha i oni su u septembru 1531. zajedničkim aktom osudili Pavlov postupak. Posle toga sazvan je u Ohridu novi crkveni sabor, koji je 13. marta 1532. doneo energične zaključke. Pavle je bio isključen iz crkve, a s njim i svi episkopi i sveštenici koje je on rukopoložio. Na tom saboru učestvovala je i većina srpskih episkopa i pristala je na to možda iz straha, videći odlučan stav Prohorov i ostalih pretstavnika crkve, a možda i s toga što je bila nezadovoljna s Pavlom. Ali to ovog nije zbunilo. On je nastavio borbu još ljuće. Od svojih jednomišljenika dao se oglasiti za patriarha srpskog. Nekako mu je pao u ruke i sam Prohor, pa ga je s nekim od neprijateljskih episkopa dao bez mnogo obzira zatvoriti. Izgleda, da su njegove pristalice prodrle u ohridsku arhiepiskopiju, jer su se dočepale Prohora "zajedno sa svima vlastima njegove crkve." Neke je episkope smenio i zamenio drugim. Jasno je, prema tome, da je Pavle za svoje tako silovite mere morao imati vrlo moćnih pomagača. Iz crkvenih optužbi vidi se, da je imao nekih veza s Portom i da su mu turske vlasti u izvesnoj meri izlazile u susret.

Arhiepiskop Prohor spasao se nekako iz tamnice, pa je otišao u Carigrad na tužbu samom sultanu. Sultan je naredio, da se on vrati na svoj položaj u Ohridu i da sabor ohridske crkve donese odluke o daljem radu. I carigradski patriarh bio je, razume se, na njegovoj strani. Na novom ohridskom saboru Pavle je bio osuđen i konačno isključen iz crkve sa tri episkopa kratovskim, leskovskim i zvorničkim, i s njim i svi oni koji bi se njima obratili u ma kojoj crkvenoj stvari. Taj treći sabor održan je bio 1541. god. Jedan naš pisar iz 1537. god. s bolom je zabeležio, kako pravoslavni behu "u ta leta nužna skrbni i nenavisni od svih koji su tih vremena dolazili".

Posle ove nove osude Pavle je bio onemogućen. Turske vlasti nisu ga smele pomagati posle sultanova rešenja. U samom Ohridu iza Prohorove smrti izabran je za arhiepiskopa raški mitropolit Simeon (1550. god.), ali je posle nekoliko meseci morao otstupiti, jer su Grci na tom mestu hteli svog čoveka. To je dalo povoda novim objašnjenjima i oživelo je sećanja na Pavlov otpor. Da srpska jerarhija nije bila zadovoljna razume se samo po sebi. To je sigurno znao Mehmed-paša Sokolović, čiji je brat Makarije pripadao tom krugu. Na Porti, u taj mah, 1555. god., behu tri vezira Srbina: Rustem-paša Opuković, Ali-paša Semiz i Mehmed-paša Sokolović. Sva trojica su sigurno više volela Srbima nego Grcima, i sva trojica su nastavljala opštu liniju turske politike, da raji, po mogućstvu, učine život što snošljivijim i da Srbe pridobiju na svima linijama kao državi odan, elemenat. Njima se ima pripisati, a Sokoloviću u prvom redu, što je Sulejman Veličanstveni 1557. god. obnovio srpsku pećku patriaršiju i tim srpskoj crkvi dao novog poleta.

Za delo srpskog narodnog ujedinjenja pećka obnovljena patriaršija učinila je najviše. Ona je prihvatila vođstvo u narodu, kad drugog vođstva nije više uopšte bilo. Mesto vlastele, koja je, kad je bila i najbolja, gledala ipak uvek i na svoje interese i opredeljivala se i prema njima, sveštenstvo je, u to vreme, bilo pouzdaniji vođa. Ono je bilo nošeno jednom idejom i trudilo se da joj služi i koristi; i ma kakvo da je bilo ono je bilo, ipak, najobrazovaniji deo srpskog društva. Mada nisu raspolagali sa onakvim sredstvima kakva je imalo srpsko sveštenstvo Srednjeg Veka, naša sveštena lica XVI veka nisu, ipak, bila bez više kulture. Ona su putovala mnogo, ulazila u razne sredine, i razumevala mnogo problema. Više je njih u Mlecima učilo štamparski zanat i pratilo knjigu; poneki su, u političkim misijama, dopirali i do Beča i do Rima. Patriaršija je živo pregla da uspostavi i ojača veze sa celim pravoslavnim elementom svoga područja. S materialnim pribiranjem išlo je i duhovno. Sva u tradiciji nemanjićske kulture, kojoj je zahvaljivala svoj postanak i sjaj, patriaršija je bila duboko nacionalna i širila je kult te stare srpske slave, koja je njoj samoj davala punu slobodu i materialno blagostanje. Obnovljenu patriaršiju više su zanimala opštenarodna nego dogmatska ili čisto bogoslovska pitanja. Njoj je bilo preče da kultom narodne prošlosti i propovedanjem narodne i verske solidarnosti čuva srpske redove od islamizacije, nego da prati zahuktalu versku borbu na zapadu i sve njene motive.

Tek pod vlašću pećke patriaršije izvršeno je prvi put ujedinjavanje srpskog naroda na celom njegovom etničkom području, jer je njezina vlast dopirala svuda dokle su išle, među Srbima, i granice turske države. Nikad dotle nisu se srpske ni državne ni crkvene granice poklapale sa područjem celog srpskog naroda. Bosna, na pr., nije ulazila ni u sastav Savine crkvene organizacije, ni u granice Dušanove patriaršije. Onostrani Srem isto tako. Kad su ukinute sve stare političke granice našao se i sav pravoslavni elemenat pod jednom, i to turskom vlašću i s tim pod vlašću patriaršije. Turska nije nimalo smetala tom organizovanju Srba; crkvena uprava, sa jednom vrhovnom glavom, odgovarala je potpuno njihovim shvatanjima o uređenju države. Koliko se danas zna, vođenje crkvenih i narodnih poslova vršeno je, u glavnom, samo ili pretežno od same patriaršije, a ugledniji narodni ljudi bili su samo pomagači. U unutrašnjosti Turske stare i uticajne velike vlastele bilo je nestalo, a mala vlastela, vojvode, knezovi i spahije, živela je neposredno s narodom i izjednačila se sasvim s njim. Knez Đurađ Vraneš, obnovitelj manastira Zastupa na Limu (1537.), vojvoda Radoje Hrabren, ktitor crkve u Trijebnju (1534.), Milisav Miloradović spahija, osnivač manastira Žitomišljića, Vojin spahija Podblaćanin, ktitor Sv. Trojce kod Plevalja, "veliki knez" Vukić Vučetić, obnovitelj Morače, i dr. bili su ugledni ljudi svoga kraja, ali u osnovi ipak ravni svojim seljacima, kao i svi drugi. Nijedan "dvor" takvog jednog vlastelina nije mnogo odvajao od ostalih domaćinskih kuća. Lični prohtevi iznad svega drugog, sa svima moralnim posledicama takvog stava, koji su karakterisali našu veliku vlastelu i dinaste, izgubili su se u patriarhalnom moralu narodne celine. Mesto ranijih težnja za decentralizacijom, koja nije bila izraz naroda nego vlastoljubihvih motiva pojedinaca, sad je sve više po nekom instiktu samoodržanja, izbijala tendencija da se narodna snaga ne razbija. Na periferiji još su se jasno mogle videti rđave posledice toga, što Srbi nisu imali jednog vođstva, što su bili pocepani u svojim shvatanjima, i što su služili interesima drugih. Tako su se mogli pratiti kod naših ljudi još uvek izvesni jasni tragovi feudalnih nasleđa u stavu i moralu. Nivelacija našeg društva u unutrašnjosti Turske dovela je, prirodno, do suzbijanja ličnih ambicija na staroj feudalnoj osnovi. Narod je postao jedinstveniji kolektivan pojam, iz kojega se izdvajalo samo ono što nije čisto i prekaljeno.

U našem narodnom epskom pesništvu imaju dve naročite crte, koje s tim u vezi upadaju u oči. Prva je ta, da je naš svet voleo to staro gospodstvo srpskih junaka i da je s vidnom uživanjem voleo da okiti i njega, i njegova konja, i svu njegovu opremu. Kako su braća opremala Miloša Vojinovića caru u svatove i kako narodni pevač uživa kad je mogao kliknuti

Zasija se skerlet i kadifa,
Zasjaše se toke na prsima
I zlaćene kovče na nogama,
Sinu Miloš u polju zelenu
Kao jarko iza gore sunce.

Setimo se, kako je Marko Kraljević zaklinje svoga Šarca, da mu dostigne vilu:

Jao Šaro, moje desno krilo!
Dostigni mi vilu Ravijojlu,
Čistim ću te srebrom potkovati,
Čistim srebrom i žeženim zlatom
Pokriću te svilom do kolena,
Od kolena kite do kopita;
Grivu ću ti izmešati zlatom,
A potkitit’ sitnijem biserom!

I stotine sličnih primera. Narodni pevač voleo je da ideališe svoju prošlost, koja uvek, čim je dalja, izgleda lepša. To je, u ostalom, i njegova sopstvena osobina. Mnogi putnici iznenađivali su se još u XVIII i XIX veku gledajući skupoceno, srebrom okovano, oružje naših ljudi. U našim krajevima još su česte srebrene i posrebrene toke na prsima, zelene dolame od skupe čohe i džamadani izvezeni zlatom. Ideal je sablja, koja valja tri careva grada. Gledao sam još i sam, na početku ovog veka, u kući serdara Tome Tomaševića u Kruševicama ili vojvode Bogdana Zimonjića u Gacku, da više vredi junačko oružje i odelo nego čini mi se cela, vrlo prosta i vrlo skromna, kuća u kojoj su stanovali. To je ostatak stare epske tradicije koja je, s guslama i desetercem, veličala u prvom redu junačke podvige.

Druga je crta proizvod stanja u kom se naš svet našao. Osiromašeni ljudi, gledajući opštu nivelaciju, naš stari život i na dvorovima vladara i velikaša nisu zamišljali mnogo drukčijim od života koji su oni sami vodili. Tako će, na pr., majka Kraljevića Marka, gospođa kraljica, savetujući sina da se ženi, reći:

O moj sinko, Kraljeviću Marko,
Već je tvoja ostarjela majka,
Ne može ti pripravljat’ večere,
A ne može služit’ mrka vina,
A ne može lučem svijetliti.

Drugom prilikom scena je još ubogija:

Sjede Marko s majkom večerati
Suva ljeba i crvena vina.

Kao kakav hajduk, ili uskok, Marko trza ženi Filip Madžarina tri niza dukata i s tim ide da pije u novu mehanu; a kad ga Filip udara buzdovanom Marko, svestan svoje nadmoći, odgovara kao kakav stočar iz planine: "Ne budi mi po kožuhu buha." Bolanom Dojčinu, najboljem junaku Soluna, nema ko drugi da odvede konja na potkivanje do njegove ljube Anđelije. To kazuje jasno i nedvosmisleno, da u narodnim redovima, kad su stvarane ove pesme, nije više bilo očiglednih razlika između tih visokih krugova i drugog našeg sveta. Kult prošlosti cenio se među njima ne po njenoj sili i granicama, nego po njenim licima, koja su se borila da zaštite slabe i da slomiju nasilnike, i koja su bila shvaćena kao nosioci bolje pravde. Stvarao se više kult ideje nego kult materije. Nema sumnje, da je tim shvatanjima znatno doprinosilo i sveštenstvo, čiji je uticaj u stvaranju naše epske poezije mnogo veći nego što se dosad obično uzimalo.

Pogrešno bi bilo misliti, da je sa uticajem sveštenstva ojačao kod nas možda i klerikalni duh. Pravoslavna crkva bila je od Sv. Save stalno više narodna nego verski duhoborna ustanova. Od Nemanjine borbe protiv bogumilske jeresi mi nikad u našoj crkvi nismo više imali nekog jeretičkog ili šizmatičkog pokreta. Ono što je oduvek činilo glavnu snagu srpskog pravoslavlja, ono što se u narodu kaže "srpska vera", to nije vera ortodoksije ili uopšte neka dublja religija, nego je to ono što je spojeno s verom kao duhovno nasleđe starine. To je fond svih verovanja prebojen dosta tankim slojem verske dogmatike. Kao svi patriarhalni narodi mi smo bili puni tradicionalizma, a za vreme duge turske vlasti mi smo bili ponovo vraćeni u takav život. Naša crkva bila je izuzetno liberalna prema narodnim običajima, nešto što nije htela da izaziva sukobe, a kasnije, što je sveštenstvo, lišeno mogućnosti većeg obrazovanja, i samo imalo ista shvatanja o tim stvarima kao i široki narodni redovi. Običaj Krsne slave, svojstven danas samo Srbima, neposredan je izraz kompromisa crkvenog obreda i jednog starog narodnog običaja. Takav je slučaj sa kultom badnjaka, sa toleriranjem šišanog kumstva, sa ivanjdanskim običajima i dr. Ta liberalnost shvatanja, zatim identifikacija crkve i stare naše države kao prirodne celine učinili su, da je pojam o pravoslavlju i "časnom krstu" postao širokom asocijacijom ideja uverenje, da je crkva organski deo i izraz narodne celine u prošlosti, koji se održao jer je imao za sobom božije proviđenje. Crkva i narod su jedno; jedna im je prošlost, jedna sudbina sadašnjosti, pa, prema tome, i jedna saradnja za budućnost. S toga Njegoš, iako sveštenik, osećajući tu duboku vezu u narodu, i pušta, da se njegovi junaci sa ponosom kunu "verom Obilića". Manastiri su bili naša glavna zborišta kroz čitavo vreme od XVI do XIX veka; u narodu je i danas ostao izraz "idem k crkvi" mesto "u crkvu", da se kaže šta je pravi cilj odlaska. Nijedna veća akcija u narodu tih vremena nije se krenula bez njihova učešća.

Autor Vladimir Corovic