FELJTON-VECERNJE NOVOSTI

VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIĆ - DUHOVNIK, MUČENIK, MISLILAC I SVETAC (1)

Buktinja vere u Boga

CEO 20. vek, proveo je srpski narod u bunama i ustancima, neprestanoj i krvavoj borbi za oslobođenje i stvaranje države i državne i političke nezavisnosti.
Velika pregnuća, kao i uvek, rađaju velike ljude i pregaoce. dolazi do procvata umetnosti, književnosti, nauke i na svim poljima duhovne i kulturne delatnosti. U našoj književnosti toga doba srećemo čiste, časne, čestite likove starih gorštaka, koji podsećaju na drevne freske srpskih svetitelja. Kad su ovi čedni starci prolazili, žene, deca i odrasli prilazili bi im da zatraže blagoslov i poljube ruku. Ti ljudi bili su tihi i krotki kao jaganjci, ali stameniti i razborni ako se ne nasrne na njihove svetinje: veru, crkvu, obraz i domaćinsku čast.
Ta dvopolarna sila: čednost i herojstvo, odolevali su, ma kad i ma gde, svakom narodnom neprijatelju. NJihovo srce bilo je buktinja tople vere u Boga i otmenog častoljublja. Takvi su bili i preci vladike Nikolaja, od kojih je nasledio veličanstvenu veru u Boga i otmeno gospodstvo.

BEKSTVO OD ZULUMA
PRECI Velimirovića starinom potiču iz Zagarače u Crnoj Gori. Bežeći od turskog zuluma i tražeći bolje uslove za život, naselili su se u Osatu kdo Srebrenice, u istočnoj Bosni. U novom zavičaju bavili su se zemljoradnjom i zidrskim zanatom. Do današnjeg dana, u Podrinju, poznati su majstori Osećani kao u južnoj Srbiji Crnotravci. Sredinom druge polovine 18. veka, iz Osata, doseljavaju se u valjevski kraj nekoliko porodica Velimirovića predaka. Odabrali su selo Lelić na severnim obroncima planine Povlen, za svoj novi dom. Zaseok koji su naselili i danas se zove Bošnjaci. I danas, uvek pored poslova u polju, bave se zidanjem i građevinarstvom.
Selo Lelić, udaljeno je od Valjeva desetak kilometara prema užičkom kraju, ka jugu. U njemu je poznati srpski manastir
Ćelije, zadužbina kralja Dragutina. Po predanju, ime je dobilo po strašnom leleku i plaču naroda, koga su Turci na hiljade pobili. Naime, patrijarh Arsenije Čarnojević, sa izbeglim narodom, zastao je kratko u manastiru Ćelije. Turci su opkolili manastir i ceo kraj i počinili masovni pokolj.
Svi toponimi sela Lelić, nazivi brda, njiva, izvora i šuma upućuju na tragediju: Vrana sena, Vrana voda, Crno polje, itd. Iz ovog doseljenog plemena je i Antonije Jovanović (1775-1884), učesnik borbi za oslobođenje i kapetan sreza podgorskog. Joakim Vujić ga spominje u svome **Putešestviju po Srbiji**. Umro je u činu majora i sahranjen pored groba Ilije Birčanina, u manastiru Ćelije. Loza vladike Nikolaja polazi od Velimira, Antonijevog rođenog brata. Još za života Antonijeva, izdvojio se Velimirov sin Ranko u posebno domaćinstvo i uzeo prezime po svome ocu - Velimirović. Rankov sin Aleksa imao je osmoro dece, pet sinova i tri kćeri. Sedmo dete po rođenju bio je Dragomir, otac vladike Nikolaja.
Dragomir Velimirović (1857-1929) bio je imućan i pismen seljak. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza Podgorskog. Do danas su ostale sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Dragomir se oženio Katarinom Filipović (1860-1945), devojkom iz susednog sela Strmne Gore. U braku su dobili devetoro dece. Nikola (vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Rođen je na Tucindan 23. decembra 1880. godine po starom ili 4. januara 1881. godine po novom kalendaru, (u 19. veku, razlika između starog i novog kalendara bila je 12 dana).
Ostalih osmoro dece poumiralo je od raznih bolesti, a jedan od sinova - Dušan (otac blaženopočivšeg vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Nikola je kršten u manastiru Ćelije, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.

POD VEDRIM NEBOM
NIKOLA je, dakle, rođen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi, koja je imala više

od četrdesetoro čeljadi. Budući da je otac Dragomir, zbog sreskih poslova, često odsustvovao od kuće, decu je podizala i vaspitavala majka Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Sa ostalim ženama vodila je malog Nikolu za ručicu u obližnji manastir na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga materinog skuta, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi **Molitva roba u tamnici**.
Život u srpskim patrijarhalnim kućama i zadrugama u prošlosti, ličio je na manastirski i monaški poredak. Redovno se obavljala molitva, držani su postovi, poštovali se stariji, redovno se pohađala bogosluženja. Jednom rečju, u porodici je vladala bogoslužbena uzvišena atmosfera. Jedan prekrasan opis zajedničke zadružne molitve, nađen je u zaostavštini vladike Nikolaja:
**Ja sam rođen u jednome selu u domu od 45 članova. Svake subote, kada bi bio obavljen posao preko sedmice, skupljali smo se mi da bi se pomolili Bogu. Uveče bi moj ded, glava kuće, sazvao molitvu. Kapele u kući nismo imali. Kada je ružno vreme, molili smo se u kući, a kad je lepo vreme napolju u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, Mesec prava ikona, mili ded sveštenik. On bi izišao napred, stao pred nas i duboko se poklonio i uzimao kadionicu sa žeravicom i tamnjanom i okadio svakog od nas. Onda je počela tiha molitva, prekidana samo čas i po čas uzdasima i pobožnim šaputanjem. Krstili smo se i molili gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda. Molitva bi se završavala dubokim poklonom i glasnim amin. Kada mi danas pada na pamet ova molitva ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne, nego što sam osećao u svim velikim i raskošnim crkvama sveta u Evropi i Americi.**
Iz ovog kratkog opisa vladičinog vidi se da dom Velimirovića nije bio samo kneževska, nego i duhovnosveštena aristokratija. Ovaj opis otkriva i rodno mesto kosmičke molitvene raspevanosti pisca **Religije NJegoševe**, **Molitve na jezeru**, **Reči o Svečoveku** i mnogobrojnih molitvenih i pesničkih uzleta i ushita rasutih po njegovom kolosalnom delu.

MOLITVA ROBU U TAMNICI
KAKO su sjajne zvezde Tvoje, Gospode; kako su raznobojne u savršenoj slici, i kako su raznozvučne u savršenoj muzici.
Gledao sam ih u selu mome, držeći se skuta materina, i u trepetu od tajne šaptao: to su svete ptice nebesne.
Utom jedna polete i pade, a majka se prekrsti i viknu:
- Spasaj se robe!
- Gde je rob, nano?
- Može biti blizu nas - drhtavim glasom odgovori majka.
O, nano mila, pogodila si: gle, onaj koji se držao skuta tvoga sad je rob. I koji je s Tobom gledao jato sjajnih zvezda, sada kroz tamničko okno vidi jednu jedinu.
Za nju jednu hvatam se kao za skut materin, i čujem glas njen: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, pitam ju, kad spasitelja nemam? I opet čujem glas: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, kad ključa nemam, pitam i pitam? I ponovo čujem glas: Spasaj se robe!
Ali moja zvezda odmiče. Vidim je tek pola. Pritiskujem glavu uz rešetku, da je još gledam.
Malo malo, pa zamače; odleti sveta ptica Božja, i ostavi mrak pred očima mojim, i zapovest u ušima mojim: Spasaj se robe!
Gospode Bože matere moje, Stvrotelju zvezda i ljudi, i svake tvari vidne i nevidne, budi mi Ti spasitelj moj.
Ti, kome nije potrebno sunce da bi video u tami, ni ključ da bi otvorio tamnicu, pošalji anđela Tvoga, i izbavi me kao Petra.
Ako li je po mudrosti Tvojoj, da mi se telo u tamnici muči, da bi se duša očistila, budi Tvoja volja a ne moja.
Koji bi hteli spasti, ne mogu, a koji bi mogli neće.
Ti si jedini koji i može i hoće, Gospode Čovekoljupče, slava Tebi.