Ma kakvo da je bilo stanje srpskog naroda pod Turcima srpska crkva se s njim nije mogla nikad pomiriti. Iz prostog i jasnog razloga što je došla u podređen položaj. U staroj srpskoj državi ona je imala izuzetnih prava i vrlo velik uticaj. Krupna ličnost Svetog Save davala joj je naročit značaj. Od Nemanje do despota Đurđa svi su joj vladari bili štedri priložnici i ukazivali joj naročitu pažnju. Posle sloma srpske države nestalo je i tog uticaja i te milosti. Srpska crkva pretrpela je s državom zajedno nekoliko teških udara, i kad je, posle prve oluje, nastalo zatišje sveštenički red je osećao, da će srpska crkva u najboljem slučaju biti samo trpljena. Islam i njegovi pripadnici imaće svuda prednost i kao takvi dovodiće u iskušenje mnoge "plahe i lakome." S toga svi naši sveštenici, skoro iz reda, uzimaju neprijateljski stav prema turskom osvajaču u svojim intimnim beleškama i razgovorima, i to bez obzira kakve su sve stvarne razlike među licima na turskom prestolu i u turskoj upravi. Oni su svi za njih, kao i za ostalo hrišćansko sveštenstvo, samo "bezakoni", "bezbožni", "trojicuhulni", "trikleti" i "nečastivi."
Mi do danas nismo sasvim načisto s pitanjem šta je bilo sa srpskom patriaršijom posle smrti Arsenija II, koji je bio patriarh 1459. god. Zna se, da posle njega Srbi nisu imali drugog patriarha, ali se ne zna da li je to bilo s toga što nisu mogli ili što nisu hteli da biraju patriarha. Naši letopisi i toliki zapisi, koji su zabeležili mnogo drugih stvari, ne kažu nigde da su Turci tada otstranili patriarha ili ukinuli patriaršiju. Bilo bi čudno, da to čine u Srbiji, kad to nisu hteli da izvedu u Carigradu. A činjenica je, međutim, da patriarha nije bilo i da je to dovelo do izvesnog poremećaja u crkvi. Samo taj se poremećaj nije javio odmah ili tokom XV veka, nego tek dvadesetih godina XVI.
Sultan Mehmed II smenio je bivšeg ohridskog arhiepiskopa Doroteja i mesto njega je postavio ranijeg carigradskog patriarha Marka. Onaj je Dorotej, prema jednom zapisu iz 1466. god., obilazeći svoju oblast, bio svratio i u Kratovo i tu zatražio, da mu se prepiše jedan zakonik za ohridsku crkvu srpskim jezikom, jer je imao samo grčki tekst. Kratovo je ranije bilo u srpskoj vlasti i pripadalo je ranije pećkoj patriaršiji. Da nije ovo traženje srpskog zakonika bilo u kakvoj vezi s namerom, da ohridska arhiepiskopija preuzme vrhovnu vlast nad srpskom crkvom? Odgovora na to pouzdanog nema, ali se zna, da je ohridska crkva doista uzela na se jurisdikciju i nad srpskom crkvom. Iz početka, koliko se danas stvari mogu pratiti, srpska je crkva radila potpuno u tradiciji Sv. Save i nije imala nikakvih smetnji, iako su Turci, prema jednom našem zapisu, "neštedno poražavali pravoslavne vere ustave", pa među njima, možda, i patriaršiju. Božidar Vuković iz Podgorice štampao je u to vreme, od 1519-1538., čitav niz crkvenih knjiga i tekstova u Mlecima, u svojoj štampariji, s dobrim crkvenim pomagačima, ispunjavajući tim veliku prazninu, nastalu u radu prepisivanja rukopisa u ovim metežnim vremenima. Izvestan kulturni polet srpskog monaštva toga vremena, a svakako i turske tolerancije, pokazuje osnivanje srpskih štamparija u Mileševu, Goraždu, Rujnu, Gračanici, Beogradu. Broj srpskih kaluđera toga doba nije bio
Upada u oči u XVI veku neobično prošireni pojam Mađedonije u našim krajevima. U narodnim pesmama u Mađedoniju se računaju Smederevo i Peć. Pomenuti štampar Božidar Vuković kazuje 1519. god. za sebe, da je otačastvom iz Podgorice "u predelima maćedonskim", a posle tako isto govore za sebe i neki pisari iz hercegovačke Zavale, iz Morače, pa i iz Sarajeva. Vuk Karadžić je tvrdio "da su se Maćedonija srpski zvale sve zemlje naroda našega", dok je I. Ruvarac mislio, da je to označavanje stvar sujete, "hoteći da se prave važni i da svoje poreklo dovode iz tako važnih istoriskih mesta, kao što je bila Filipa i Aleksandra Velikoga Maćedonija". Tumačenje je, međutim, mnogo prostije. Naziv Maćedonije za sve srpske zemlje proširio se od onog vremena, kad je Ohridska crkva obuhvatila pod svojom vlašću sve te oblasti.
Srpska crkvena lica nisu bila zadovoljna ohridskom vrhovnom upravom. Oko 1528. god. javio se i otvoren pokret protiv nje. Postoji mišljenje, da je stvarna vlast ohridske crkve uvedena malo pre toga i to saradnjom poturčenog Grka Igrahim-paše, koji je 1523. god postao veliki vezir. Ali je isto tako moguće, da je do sukoba došlo izvesnim merama novog ohridskog arhiepiskopa Prohora. Kad su srpski episkopi odbili da izvršuju njegove naredbe Prohor je 1528/9. sazvao crkveni sabor u Ohridu, koji je osudio tu pojavu i tražio red u crkvi. Na tom saboru učestvovalo je i nekoliko srpskih episkopa južno od Morave. Na čelo srpske opozicije stavio se smederevski episkop Pavle. To je bio aktivan i izuzetno energičan čovek, koji nije zazirao ni od nasilja. Ima jedno nedatirano pismo vlaškog gospodara Jovana Radula, kojim se on, na osnovu akta poljskog kralja, preporučuje vlastima, da mu ne prave smetnje kad kupi milostinju. Pavle je, čineći to, proputovao Rusiju, Poljsku i Vlašku i bio svakako čovek širih vidika. S nekoliko episkopskih sumišljenika on je 1530. god. proglasio otcepljenje srpske crkve od ohridske i uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Protivnici su govorili, da se za te ciljeve služio novčanim sredstvima i necrkvenim vlastima. O razdoru u crkvi govorilo se u to vreme po velikom delu praoslavnog sveta. Sam Prohor obratio se svoj četvorici vaseljenskih patriarha i oni su u septembru 1531. zajedničkim aktom osudili Pavlov postupak. Posle toga sazvan je u Ohridu novi crkveni sabor, koji je 13. marta 1532. doneo energične zaključke. Pavle je bio isključen iz crkve, a s njim i svi episkopi i sveštenici koje je on rukopoložio. Na tom saboru učestvovala je i većina srpskih episkopa i pristala je na to možda iz straha, videći odlučan stav Prohorov i ostalih pretstavnika crkve, a možda i s toga što je bila nezadovoljna s Pavlom. Ali to ovog nije zbunilo. On je nastavio borbu još ljuće. Od svojih jednomišljenika dao se oglasiti za patriarha srpskog. Nekako mu je pao u ruke i sam Prohor, pa ga je s nekim od neprijateljskih episkopa dao bez mnogo obzira zatvoriti. Izgleda, da su njegove pristalice prodrle u ohridsku arhiepiskopiju, jer su se dočepale Prohora "zajedno sa svima vlastima njegove crkve." Neke je episkope smenio i zamenio drugim. Jasno je, prema tome, da je Pavle za svoje tako silovite mere morao imati vrlo moćnih pomagača. Iz crkvenih optužbi vidi se, da je imao nekih veza s Portom i da su mu turske vlasti u izvesnoj meri izlazile u susret.
Arhiepiskop Prohor spasao se nekako iz tamnice, pa je otišao u Carigrad na tužbu samom sultanu. Sultan je naredio, da se on vrati na svoj položaj u Ohridu i da sabor ohridske crkve donese odluke o daljem radu. I carigradski patriarh bio je, razume se, na njegovoj strani. Na novom ohridskom saboru Pavle je bio osuđen i konačno isključen iz crkve sa tri episkopa kratovskim, leskovskim i zvorničkim, i s njim i svi oni koji bi se njima obratili u ma kojoj crkvenoj stvari. Taj treći sabor održan je bio 1541. god. Jedan naš pisar iz 1537. god. s bolom je zabeležio, kako pravoslavni behu "u ta leta nužna skrbni i nenavisni od svih koji su tih vremena dolazili".
Posle ove nove osude Pavle je bio onemogućen. Turske vlasti nisu ga smele pomagati posle sultanova rešenja. U samom Ohridu iza Prohorove smrti izabran je za arhiepiskopa raški mitropolit Simeon (1550. god.), ali je posle nekoliko meseci morao otstupiti, jer su Grci na tom mestu hteli svog čoveka. To je dalo povoda novim objašnjenjima i oživelo je sećanja na Pavlov otpor. Da srpska jerarhija nije bila zadovoljna razume se samo po sebi. To je sigurno znao Mehmed-paša Sokolović, čiji je brat Makarije pripadao tom krugu. Na Porti, u taj mah, 1555. god., behu tri vezira Srbina: Rustem-paša Opuković, Ali-paša Semiz i Mehmed-paša Sokolović. Sva trojica su sigurno više volela Srbima nego Grcima, i sva trojica su nastavljala opštu liniju turske politike, da raji, po mogućstvu, učine život što snošljivijim i da Srbe pridobiju na svima linijama kao državi odan, elemenat. Njima se ima pripisati, a Sokoloviću u prvom redu, što je Sulejman Veličanstveni 1557. god. obnovio srpsku pećku patriaršiju i tim srpskoj crkvi dao novog poleta.
Za delo srpskog narodnog ujedinjenja pećka obnovljena patriaršija učinila je najviše. Ona je prihvatila vođstvo u narodu, kad drugog vođstva nije više uopšte bilo. Mesto vlastele, koja je, kad je bila i najbolja, gledala ipak uvek i na svoje interese i opredeljivala se i prema njima, sveštenstvo je, u to vreme, bilo pouzdaniji vođa. Ono je bilo nošeno jednom idejom i trudilo se da joj služi i koristi; i ma kakvo da je bilo ono je bilo, ipak, najobrazovaniji deo srpskog društva. Mada nisu raspolagali sa onakvim sredstvima kakva je imalo srpsko sveštenstvo Srednjeg Veka, naša sveštena lica XVI veka nisu, ipak, bila bez više kulture. Ona su putovala mnogo, ulazila u razne sredine, i razumevala mnogo problema. Više je njih u Mlecima učilo štamparski zanat i pratilo knjigu; poneki su, u političkim misijama, dopirali i do Beča i do Rima. Patriaršija je živo pregla da uspostavi i ojača veze sa celim pravoslavnim elementom svoga područja. S materialnim pribiranjem išlo je i duhovno. Sva u tradiciji nemanjićske kulture, kojoj je zahvaljivala svoj postanak i sjaj, patriaršija je bila duboko nacionalna i širila je kult te stare srpske slave, koja je njoj samoj davala punu slobodu i materialno blagostanje. Obnovljenu patriaršiju više su zanimala opštenarodna nego dogmatska ili čisto bogoslovska pitanja. Njoj je bilo preče da kultom narodne prošlosti i propovedanjem narodne i verske solidarnosti čuva srpske redove od islamizacije, nego da prati zahuktalu versku borbu na zapadu i sve njene motive.
Tek pod vlašću pećke patriaršije izvršeno je prvi put ujedinjavanje srpskog naroda na celom njegovom etničkom području, jer je njezina vlast dopirala svuda dokle su išle, među Srbima, i granice turske države. Nikad dotle nisu se srpske ni državne ni crkvene granice poklapale sa područjem celog srpskog naroda. Bosna, na pr., nije ulazila ni u sastav Savine crkvene organizacije, ni u granice Dušanove patriaršije. Onostrani Srem isto tako. Kad su ukinute sve stare političke granice našao se i sav pravoslavni elemenat pod jednom, i to turskom vlašću i s tim pod vlašću patriaršije. Turska nije nimalo smetala tom organizovanju Srba; crkvena uprava, sa jednom vrhovnom glavom, odgovarala je potpuno njihovim shvatanjima o uređenju države. Koliko se danas zna, vođenje crkvenih i narodnih poslova vršeno je, u glavnom, samo ili pretežno od same patriaršije, a ugledniji narodni ljudi bili su samo pomagači. U unutrašnjosti Turske stare i uticajne velike vlastele bilo je nestalo, a mala vlastela, vojvode, knezovi i spahije, živela je neposredno s narodom i izjednačila se sasvim s njim. Knez Đurađ Vraneš, obnovitelj manastira Zastupa na Limu (1537.), vojvoda Radoje Hrabren, ktitor crkve u Trijebnju (1534.), Milisav Miloradović spahija, osnivač manastira Žitomišljića, Vojin spahija Podblaćanin, ktitor Sv. Trojce kod Plevalja, "veliki knez" Vukić Vučetić, obnovitelj Morače, i dr. bili su ugledni ljudi svoga kraja, ali u osnovi ipak ravni svojim seljacima, kao i svi drugi. Nijedan "dvor" takvog jednog vlastelina nije mnogo odvajao od ostalih domaćinskih kuća. Lični prohtevi iznad svega drugog, sa svima moralnim posledicama takvog stava, koji su karakterisali našu veliku vlastelu i dinaste, izgubili su se u patriarhalnom moralu narodne celine. Mesto ranijih težnja za decentralizacijom, koja nije bila izraz naroda nego vlastoljubihvih motiva pojedinaca, sad je sve više po nekom instiktu samoodržanja, izbijala tendencija da se narodna snaga ne razbija. Na periferiji još su se jasno mogle videti rđave posledice toga, što Srbi nisu imali jednog vođstva, što su bili pocepani u svojim shvatanjima, i što su služili interesima drugih. Tako su se mogli pratiti kod naših ljudi još uvek izvesni jasni tragovi feudalnih nasleđa u stavu i moralu. Nivelacija našeg društva u unutrašnjosti Turske dovela je, prirodno, do suzbijanja ličnih ambicija na staroj feudalnoj osnovi. Narod je postao jedinstveniji kolektivan pojam, iz kojega se izdvajalo samo ono što nije čisto i prekaljeno.
U našem narodnom epskom pesništvu imaju dve naročite crte, koje s tim u vezi upadaju u oči. Prva je ta, da je naš svet voleo to staro gospodstvo srpskih junaka i da je s vidnom uživanjem voleo da okiti i njega, i njegova konja, i svu njegovu opremu. Kako su braća opremala Miloša Vojinovića caru u svatove i kako narodni pevač uživa kad je mogao kliknuti
Zasija se skerlet i kadifa,
Zasjaše se toke na prsima
I zlaćene kovče na nogama,
Sinu Miloš u polju zelenu
Kao jarko iza gore sunce.
Setimo se, kako je Marko Kraljević zaklinje svoga Šarca, da mu dostigne vilu:
Jao Šaro, moje desno krilo!
Dostigni mi vilu Ravijojlu,
Čistim ću te srebrom potkovati,
Čistim srebrom i žeženim zlatom
Pokriću te svilom do kolena,
Od kolena kite do kopita;
Grivu ću ti izmešati zlatom,
A potkitit’ sitnijem biserom!
I stotine sličnih primera. Narodni pevač voleo je da ideališe svoju prošlost, koja uvek, čim je dalja, izgleda lepša. To je, u ostalom, i njegova sopstvena osobina. Mnogi putnici iznenađivali su se još u XVIII i XIX veku gledajući skupoceno, srebrom okovano, oružje naših ljudi. U našim krajevima još su česte srebrene i posrebrene toke na prsima, zelene dolame od skupe čohe i džamadani izvezeni zlatom. Ideal je sablja, koja valja tri careva grada. Gledao sam još i sam, na početku ovog veka, u kući serdara Tome Tomaševića u Kruševicama ili vojvode Bogdana Zimonjića u Gacku, da više vredi junačko oružje i odelo nego čini mi se cela, vrlo prosta i vrlo skromna, kuća u kojoj su stanovali. To je ostatak stare epske tradicije koja je, s guslama i desetercem, veličala u prvom redu junačke podvige.
Druga je crta proizvod stanja u kom se naš svet našao. Osiromašeni ljudi, gledajući opštu nivelaciju, naš stari život i na dvorovima vladara i velikaša nisu zamišljali mnogo drukčijim od života koji su oni sami vodili. Tako će, na pr., majka Kraljevića Marka, gospođa kraljica, savetujući sina da se ženi, reći:
O moj sinko, Kraljeviću Marko,
Već je tvoja ostarjela majka,
Ne može ti pripravljat’ večere,
A ne može služit’ mrka vina,
A ne može lučem svijetliti.
Drugom prilikom scena je još ubogija:
Sjede Marko s majkom večerati
Suva ljeba i crvena vina.
Kao kakav hajduk, ili uskok, Marko trza ženi Filip Madžarina tri niza dukata i s tim ide da pije u novu mehanu; a kad ga Filip udara buzdovanom Marko, svestan svoje nadmoći, odgovara kao kakav stočar iz planine: "Ne budi mi po kožuhu buha." Bolanom Dojčinu, najboljem junaku Soluna, nema ko drugi da odvede konja na potkivanje do njegove ljube Anđelije. To kazuje jasno i nedvosmisleno, da u narodnim redovima, kad su stvarane ove pesme, nije više bilo očiglednih razlika između tih visokih krugova i drugog našeg sveta. Kult prošlosti cenio se među njima ne po njenoj sili i granicama, nego po njenim licima, koja su se borila da zaštite slabe i da slomiju nasilnike, i koja su bila shvaćena kao nosioci bolje pravde. Stvarao se više kult ideje nego kult materije. Nema sumnje, da je tim shvatanjima znatno doprinosilo i sveštenstvo, čiji je uticaj u stvaranju naše epske poezije mnogo veći nego što se dosad obično uzimalo.
Pogrešno bi bilo misliti, da je sa uticajem sveštenstva ojačao kod nas možda i klerikalni duh. Pravoslavna crkva bila je od Sv. Save stalno više narodna nego verski duhoborna ustanova. Od Nemanjine borbe protiv bogumilske jeresi mi nikad u našoj crkvi nismo više imali nekog jeretičkog ili šizmatičkog pokreta. Ono što je oduvek činilo glavnu snagu srpskog pravoslavlja, ono što se u narodu kaže "srpska vera", to nije vera ortodoksije ili uopšte neka dublja religija, nego je to ono što je spojeno s verom kao duhovno nasleđe starine. To je fond svih verovanja prebojen dosta tankim slojem verske dogmatike. Kao svi patriarhalni narodi mi smo bili puni tradicionalizma, a za vreme duge turske vlasti mi smo bili ponovo vraćeni u takav život. Naša crkva bila je izuzetno liberalna prema narodnim običajima, nešto što nije htela da izaziva sukobe, a kasnije, što je sveštenstvo, lišeno mogućnosti većeg obrazovanja, i samo imalo ista shvatanja o tim stvarima kao i široki narodni redovi. Običaj Krsne slave, svojstven danas samo Srbima, neposredan je izraz kompromisa crkvenog obreda i jednog starog narodnog običaja. Takav je slučaj sa kultom badnjaka, sa toleriranjem šišanog kumstva, sa ivanjdanskim običajima i dr. Ta liberalnost shvatanja, zatim identifikacija crkve i stare naše države kao prirodne celine učinili su, da je pojam o pravoslavlju i "časnom krstu" postao širokom asocijacijom ideja uverenje, da je crkva organski deo i izraz narodne celine u prošlosti, koji se održao jer je imao za sobom božije proviđenje. Crkva i narod su jedno; jedna im je prošlost, jedna sudbina sadašnjosti, pa, prema tome, i jedna saradnja za budućnost. S toga Njegoš, iako sveštenik, osećajući tu duboku vezu u narodu, i pušta, da se njegovi junaci sa ponosom kunu "verom Obilića". Manastiri su bili naša glavna zborišta kroz čitavo vreme od XVI do XIX veka; u narodu je i danas ostao izraz "idem k crkvi" mesto "u crkvu", da se kaže šta je pravi cilj odlaska. Nijedna veća akcija u narodu tih vremena nije se krenula bez njihova učešća.
Autor Vladimir Corovic
Нема коментара:
Постави коментар