Srbi - narod koji nestaje

U Srbiji 200.000 abortusa godišnje

U Srbiji se, prema procenama zdravstvenih stručnjaka, godišnje obavi do 200.000 abortusa kod žena koje uglavnom ne koriste savremena sredstva kontracepcije, a najveći broj abortusa obave žene koje su već u braku i imaju decu,Za razliku od Srbije, stopa prekida trudnoće je znatno niža u drugim zemljama zapadne Evrope, zahvaljujući korišćenju kontraceptivnih metoda - tvrde medicinski stručnjaci.

Doktorka Katarina Sedlecki, načelnica Republičkog centra za planiranje porodice u okviru Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije, kaže za "Danas" da se abortus u Srbiji obavi kod svake dvanaeste žene starosti od 15 do 49 godina, a najveći broj abortusa (čak 80 do 90 odsto) obavi se kod žena starijih od 20 godina koje su u braku i već imaju decu.

Navodeći da ekonomski faktor nije glavni razlog visokog broja namernih pobačaja u Srbiji, već nedovoljna informisanost žena o rizicima, Sedlecki kaže da se svaki četvrti abortus obavi kod žene koja već ima četiri i više namerna pobačaja u svojoj reproduktivnoj istoriji.

Osnovni razlog za prekid trudnoće je, po tvrđenju žena koje su se opredelile za abortus, taj što se trudnoća dogodila neplanirano, jer se žene oslanjaju na tradicionalnu i nedovoljno efikasnu kontracepciju, poput prekinutog snošaja, koja nije uviek najpouzdanija.

Kada je reč o ekonomskom faktoru, padu standarda, problemima nalaženja sigurnog posla, činjenica je da sve veći broj bračnih parova rađanje ostavlja za kasnije godine, ali je istina i da bi izvestan broj žena rodio dete kada bi imao veću socijalnu podršku.

Žene u većini zemalja zapadne Evrope se, u slučaju neplanirane trudnoće, češće odlučuju za rađanje, ne samo zbog boljeg standarda i uslova života, već prvenstveno zbog toga što u tim zemljama abortus ima višu psihološku cenu.

Po broju trudnoća kod adolescentkinja, Srbija se svrstava u svetski vrh, a polovina ovih trudnoća, kojih ima između šest i sedam hiljada godišnje, završava se abortusom.

Prema rezultatima reprezentativnog istraživanja, svega 3,6 odsto seksualno aktivnih mladih osoba seti se da upotrebi kondom, kao najjednostavniji način zaštite, dok njihovi vršnjaci iz drugih zemalja, sredstva kontracepcije koriste u 62,5 do 97 odsto slučajeva.

U Srbiji je abortus liberalizovan 1969. godine.

TEDTalks : Zainab Salbi: Women, wartime and the dream of peace - Zainab Salbi (2010)

TEDTalks : Zainab Salbi: Women, wartime and the dream of peace - Zainab Salbi (2010): "In war we often see only the frontline stories of soldiers and combat. AT TEDGlobal 2010, Zainab Salbi tells powerful 'backline' stories of women who keep everyday life going during conflicts, and calls for women to have a place at the negotiating table once fighting is over."

Ruma kroz istoriju

Ruma se, kao naselje u Sremu, pod ovim imenom prvi put pojavljuje 1566. godine u “Sremskom defteru”. Poreklo imena “Ruma” još nije odgonetnuto. Da li je to ime koje su tadašnjem seocetu, smeštenom uz Borkovački potok, nadenuli Turci, ili potiče iz ranijih vremena, istoričari još nisu dali pouzdan odgovor. Bilo kako bilo, povoljan geografski položaj, umerena kontinentalna klima, plodna zemlja i blizina glavnih saobraćajnica, uslovili su da Ruma odvajkada bude mesto privlačno za naseljavanje.
Da bi se upoznala današnja Ruma, mora se vratiti u istoriju, tačnije u praistoriju. Tada se, naime, javljaju počeci organizovanog života ljudskih zajednica na široj teritoriji Rume. O tome svedoče arheološki nalazi praistorijskih naselja, od kojih je svakako najznačajniji arheološki lokalitet Gomolava kod sela Hrtkovaca.
Na razmeđu dve ere, kao vesnik novog doba, u Srem je po prvi put došla rimska osvajačka vojska, i tu i ostala. Domorodačko stanovništvo je postepeno gubilo svoja etnička obeležja i prihvatalo rimsku kulturu. Srem je postao jedna od najvažnijih pograničnih rimskih pokrajina, sa Sirmijumom kao jednom od prestonica Rimskog carstva i zavičajem nekoliko rimskih careva.
U vreme Seobe naroda, razni germanski narodi, zatim Huni, Avari i Sloveni uništili su, i prepustili zaboravu, rimsku kulturu na ovom tlu. Nakon toga, narednih vekova Srem je postao poprište večitog balkanskog usuda – ratova, ovaj put između Franaka, Bugara, Vizantije i Mađara.
Posle 1526. godine, Ruma se našla u sastavu Turskog carstva, kao selo srednje veličine, sa crkvom i tri sveštenika. Stanovnici su bili Srbi, koji su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, a turskim vlastima plaćali porez.

U tom svojstvu, Ruma je dočekala Veliki bečki rat (1683 – 1699) Austrije i Turske. Rat je završen Karlovačkim mirom 1699. godine, kada je Srem bio podeljen na austrijski i turski deo. Ruma je time još neko vreme ostala u turskom delu Srema, s tim da je severni deo današnjeg rumskog područja (Kudoš) pripao Austriji. Tako su neki Rumljani stanovali u Turskoj, a posedovali vinograde u Austriji. Tek nakon novog austro-turskog rata, i mira u Požarevcu 1718. godine, selo Ruma, a i ceo Srem, za narednih 200 godina, ušli su u sastav Habsburške monarhije.
Kada je 1745. godine u Sremu uspostavljena Vojna granica, kojoj je pripala i Mitrovica, baron Marko Pejačević je odlučio da izgradi novo sedište svog vlastelinstva. Opredelio se za teren u neposrednoj blizini sela Rume. Tako je 1746. godine na mestu današnje Rume počelo da niče novo urbano naselje. Prvi stanovnici Nove Rume su bili Srbi - iz okolnih mesta i sela Rume, kao i Nemci - doseljenici iz Nemačke. Svi stanovnici su uživali određene privilegije, što je formalno potvrđeno 1. januara 1749. godine tzv. Slobodnicom barona Marka Pejačevića. Takođe, dve godine ranije, poveljom carice Marije Terezije od 20. jula 1747, Ruma je postala slobodno trgovište, sa pravom na održavanje četiri vašara godišnje i nedeljnih pijaca. Iste godine, 10. oktobra, održan je prvi vašar u Rumi, uz učešće velikog broja trgovaca i zanatlija sa svih strana. Dodatan podstrek za razvoj privrede bila je Cehovska privilegija, koju je car Franc I 1818. godine izdao rumskim zanatlijama.
Naporedo sa razvojem gradskog života u Rumi, funkcionisalo je i Rumsko vlastelinstvo, čiji je utemeljivač bio već pomenuti baron Marko Pejačević. Svoj zenit vlastelinstvo je dostiglo u drugoj polovini XIX i početkom XX veka, kada su u okviru njega selekcionisane brojne napredne sorte žita i kukuruza.
U toku Revolucije 1848/49, Ruma je igrala zapaženu ulogu, kao jedan od centara srpskog pokreta u Sremu. Kraj XIX i početak XX veka bilo je vreme ubrzanog privrednog i društvenog razvoja Rume. Ona dobija izgled pravog gradskog naselja. Mnogi planovi su, međutim, ostali nerealizovani izbijanjem Prvog svetskog rata.

Tada su se mnogi Rumljani našli u ratu koji se vodio protiv njihove slovenske braće. Ipak, patriotska osećanja su prevagnula, i oni su masovno napuštali austrougarsku vojsku ili izbegavali mobilizaciju. Neposredno po završetku rata, u Rumi je 24. novembra 1918. godine održana skupština, na kojoj su se delegati iz celog Srema izrazili vekovnu težnju za prisajedinjenjem Srema matici Srbiji.
Trend razvoja, usporen u ratnim godinama, nastavljen je tokom 20-tih i 30-tih godina ovog veka. Iako je Ruma po svojoj ekonomskoj snazi (najveća žitna pijaca u Kraljevini Jugoslaviji) i kulturnom nivou njenih žitelja već odavno spadala u red gradova, zvanično je taj status dobila tek 1933. godine.
Novi vihor rata, 1941. godine, Ruma je dočekala kao jedan od centara nemačke nacionalne manjine u Vojvodini. Ulaskom nemačke vojske u Rumu, aprila 1941. godine, u gradu je ustanovljena okupatorska vlast. Uprkos tome mnogi Rumljani su se pridružili narodnooslobodilačkom pokretu. Nakon oslobođenja, 27. oktobra 1944. godine, sticajem istorijskih okolnosti, umnogome je promenjena etnička slika Rume. Tada je veći deo pripadnika nemačke nacionalne manjine napustio grad, a na njihovo mesto su se naselili kolonisti iz raznih krajeva Jugoslavije. Istorija se, na neki način, ponovila 90-tih godina XX veka, kada je na ovo područje došlo preko 10.000 prognanih i raseljenih lica sa ratom zahvaćenih područja Jugoslavije.
Na kraju ovog osvrta na bogatu prošlost našeg grada, kao krunu svemu, treba pomenuti neke od Rumljana, koji su svojim životom i delom zadužili ne samo Rumljane, nego i ceo srpski narod. To su: Atanasije Stojković – naučnik, književnik i pisac prve Fizike na srpskom jeziku, Teodor Filipović (Boža Grujović) – prvi sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta u Karađorđevoj Srbiji, i tvorac značajnog pravnog dela “Ustrojenije Sovjeta”, Atanasije Teodorović – prvi profesor srpskog Liceja, Dimitrije Matić – državnik i zakonodavac, Teodor Toša Andrejević Australijanac – muzičar, dr Žarko Miladinović – javni radnik, političar i ministar u vladi Kraljevine SHS i drugi.

Ruma danas

Viševekovnom kontinuitetu kulture i civilizacije na ovom području najviše je doprineo povoljan geografski položaj Rume. Ruma je smeštena u središnjem delu Srema, na nadmorskoj visini od 111 metara, na južnim obroncima Fruške Gore. Šire posmatrajući, ona se nalazi tačno na polovini severne zemljine polulopte, tj. na 45-oj paraleli, zbog čega samo ovde kilogram teži tačno 1.000 grama. Nedostatak većeg vodenog toka uspešno su nadoknađivala tri rumska potoka, a 70-tih godina je u neposrednoj blizini Rume izgrađeno i jedno veštačko jezero. Pored Rume prolaze važne saobraćajne komunikacije (auto-put Beograd-Zagreb, magistralni put Šabac-Novi Sad, železnička pruga Beograd-Zagreb), povezujući je sa većim gradskim centrima (Beograd – 60 km, Novi Sad – 36 km, Šabac – 35 km).
Ruma je privredni i kulturni centar istoimene opštine, ukupne površine 578 km2, koju čine teritorije 17 naselja. Po poslednjem popisu stanovništva, obavljenom 2002. godine, Ruma ima blizu 32.229 stanovnika, a cela Rumska opština 60.006. Prema nacionalnom opredeljenju najbrojniji su Srbi, a zatim slede pripadnici raznih nacionalnih manjina Hrvati, Mađari, Nemci…
Putna mreža u Opštini je dobro razvijena. Sva naselja su asfaltnim putevima povezana sa opštinskim centrom. Struja i voda su u svakom domaćinstvu. Proizvodnjom i distribucijom vode, kao i odvođenjem i prečišćavanjem otpadnih voda i izvođenjem radova na hidro-tehničkim objektima, bavi se javno preduzeće “Vodovod”. Distribucija prirodnog gasa, i razvoj i izgradnja gasovoda na celokupnom distributivnom području, u nadležnosti su javnog preduzeća “Gas-Ruma”. Gasifikacija je završena na teritoriji cele Rume i većine sela u Opštini. Javno preduzeće “Stambeno” za osnovnu delatnost ima proizvodnju i isporuku toplotne energije za zagrevanje stambenog i poslovnog prostora. Na sistem centralnog grejanja je priključeno 1.900 stanova i 210 lokala. Javno preduzeće “Komunalac” u sklopu svoje delatnosti održava čistoću javnih i zelenih površina, gradskih grobalja, pruža dimničarske i pogrebne usluge i organizuje održavanje pijace i vašara.

Opština Ruma u poslednje vreme stavlja akcenat na zaštitu životne sredine. U fazi realizacije su i projekti za obnavljanje i podizanje zelenih površina i zaštitu voda.
Jedna od odlika privrede Rumske opštine je njena raznovrsnost, koja se ogleda u zastupljenosti poljoprivrede, industrije, građevinarstva, saobraćaja trgovine i ugostiteljstva, komunalnih i drugih delatnosti. Najveći broj stanovništva Rume je zaposlen u poljoprivredi i industriji. Kao tradicionalno poljoprivredni region Ruma i danas poseduje solidnu osnovu za razvoj ove delatnosti, bilo kroz individualni sektor, bilo kroz odgovarajuće industrijske grane (prehrambena, kožarska, drvna, industrija poljoprivredne pneumatike). Većina društvenih preuzeća je promenila vlasničku strukturu, te je u njima postao dominantan privatni kapital. Pojavila su se mala i srednja preduzeća, kao nosilac privrednog razvoja Rume.
Povoljni uslovi za dalji razvoj privatnog preduzetništva, između ostalog, omogućeni su i definisanjem i prostornim uređenjem pet slobodnih lokacija, predviđenih za izgradnju objekata male privrede, infrastrukturno i komunalno opremljenih.
Ruma, takođe, ima i dugu tradiciju u trgovini, a u tom pogledu je svakako najpoznatiji rumski vašar koji se održava svakog trećeg u mesecu. Na žalost, tradicionalno zanatstvo, koje je nekada takođe bilo zaštitni znak Rume, postepeno zamire i preseljava se u istoriju.
Solidna ekonomska osnova omogućila je razvoj prosvete i kulture. Ruma ima tradiciju obrazovanja dugu četvrt milenijuma. Prva osnovna škola u Rumi počela je sa radom 1756. godine, kada je sveštenik Pantelejmon Hranisavljević osnovao školu pri crkvi Svetog Nikole. Desetak godina kasnije, u Rumi je ustanovljena jedna od prvih gimnazija u ovim krajevima, čiji je utemeljivač bio baron Marko Pejačević. Godine 1912. godine otvorena je Realna gimnazija.

Danas, brigu o obrazovanju i vaspitanju mlađih naraštaja na teritoriji Opštine preuzima jedanaest osnovnih i devet područnih škola, a tu je i niža muzička škola “Teodor Toša Andrejević”. U samoj Rumi postoje četiri osnovne škole (O.Š. “Zmaj Jova Jovanović”, O.Š. “Dušan Jerković”, O.Š. “Veljko Dugošević, i O.Š. “Ivo Lola Ribar”), zatim, nekoliko srednjih stručnih škola (poljoprivredna “Stevan Petrović Brile”, tehnička “Milenko Brzak Uča”, stručna škola “Branko Radičević”) i gimnazija “Stevan Puzić”, dok je za mlađi uzrast zadužena predškolska ustanova “Poletarac”, koja raspolaže sa tri objekta.
Kulturni život u gradu se odvija pod okriljem nekoliko ustanova kulture. U Kulturnom centru, Zavičajnom muzeju i Gradskoj biblioteci se redovno održavaju bioskopske i pozorišne predstave, koncerti, promocije knjiga, likovne izložbe i druge kulturne manifestacije.
Kulturni centar poseduje veliku dvoranu kapaciteta 700 mesta, malu dvoranu sa 262 mesta, konferencijsku salu, disko klub i druge neophodne prostorije. Pod njegovim okriljem svoje mesto su našla i amaterska kulturno-umetnička društva. U okviru Kulturnog centra se odvija veliki broj kulturnih manifestacija, među kojima su najznačajnije: Festival muzičkih društava Vojvodine, Festival tamburaških orkestara Srbije i pozorišni festival “Trema fest”. Pored toga u gradu se održava i tradicionalna manifestacija takmičenje solo pevača “Nikola i Marica Cvejić”
Gradska biblioteka raspolaže fondom od preko 55.000 knjiga, koje stoje na raspolaganju mnogobrojnim korisnicima njenih usluga. U jednom od najstarijih objekata u Rumi, prvobitno zgradi Pejačevićeve gimnazije, smešten je Zavičajni muzej Ruma. Muzej je organizator likovne kolonije “Borkovac”, jedne od najstarijih manifestacija te vrste u našoj zemlji. Kao regionalni muzej, pored Rume, pokriva i teritorije opština Pećinci, Inđija i Stara Pazova. Godine 1970, kao jedna od prvih radijskih kuća u Sremu, osnovan je Radio “Srem” Ruma, koji i danas uspešno radi.

Organizovana zdravstvena služba u Rumi datira iz druge polovine XVIII veka. Iz tog vremena datira spomenik “Kipovi”, podignut u znak zahvalnosti što je Ruma pošteđena epidemije kuge 1795/96. godine. Danas, na teritoriji opština Ruma i Irig, zdravstvenu zaštitu organizuje i sprovodi Dom zdravlja “Ruma”. U njegovom sastavu se nalazi šest zdravstvenih stanica i osamnaest ambulanti raspoređenih u selima rumske i iriške opštine.
Za egzistencijalno ugroženi deo stanovništva Opštine, kao i za stara i nemoćna lica brinu Centar za socijalni rad za opštine Ruma i Irig i Gerontološki centar ”Srem”. Regionalni Gerontološki centar organizuje zbrinjavanje starih i nemoćnih lica sa teritorije regiona. Korisnici njegovih usluga su smešteni u tri objekta različite kategorije. U svom sastavu Centar ima ambulantu, stomatološku ordinaciju i salu za rehabilitaciju.
U Rumi postoje četiri crkve. To su: Nikolajevska crkva, podignuta 1758. godine, Voznesenska crkva, sagrađena je 1761, crkva “Sošestvija Svetog Duha” (Grčka crkva), iz polovine XIX veka (sve tri pravoslavne) i rimokatolička crkva “Svetog Križa” iz 1813. godine. Od umetničkih dela u njima, treba pomenuti ikonostas slikara Stefana Teneckog u Voznesenoskoj crkvi i ikonostas u crkvi “Sošestvija Svetog Duha”, rad slikara Uroša Predića.
Po privrženosti sportu i rekreaciji, Rumljani ne zaostaju za ostalim građanima naše zemlje. Pored brojnih terena za fudbal, rukomet, košarku, tenis i drugo, tu je i Sportski centar - jedan od atraktivnijih objekata u gradu, sa oko 7.000 m2. Sportski centar poseduje veliku dvoranu sa kapacitetom do 2.500 gledalaca, šestostaznu automatsku kuglanu, trim kabinet sa teretanom, džudo salu, saunu i druge prateće prostorije.
Blizina Fruške Gore i brojnih manastira smeštenih na njenim padinama, zbog čega je i dobila epitet “Sveta Fruška gora”, čine Rumu zanimljivim za turiste željnih spoja prirodnih lepota i kulturno-istorijskih sadržaja. U južnom delu Opštine se nalazi šumski kompleks i lovište “Karakuša”, veoma poznat u lovačkim krugovima. U tom smislu, treba pomenuti i jezero i izletište “Borkovac”, hotel "B" kategorije u centru grada, nekoliko obližnjih motela, niz restorana i drugih ugostiteljskih objekata, u kojima se nude sremske gastronomske čarolije. U poslednje vreme sve više dolazi do izražaja seoski turizam, koga, na prvom mestu, reprezentuje etno kuća u selu Jazak.

Šta nose “zvezdice”?

Gornja dva detalja snimljena preneta su i današnjih novina, iz reklame za jednu od domaćih banaka. Velika okrugla “markica” zauzima 30 posto površine i predstavlja glavni Adver adut, ali ima jedna problem – sadrži zvezdicu na kraju. Zvezdica ukazuje na neku napomenu – koja je uglavnom u Ad svetu restriktivna, a ponekad i suprotna onome što se promoviše.

U slučaju ove banke, reklamira se FIKSNA KAMATNA stopa – što samo znači koliko su dužnici potlačeni jer ne mogu računati ni na fiksni interese zelenaša. U ovom slučaju se na kredit koji uzmete na 10, 20 ili 30 godina možete računati na fiksni bankarski interese samo prve dve godine?!

U čemu je caka? Nakon te prve 2 godine kamatna stopa postaje VARIJABILNA, odnosno visinu kamatne stope nakon ovog perioda određuje sama banaka internim poslovnim aktima. Možda će vam prve dve godine kamata biti fiksirana na reicmo 7%, a nakon tog perioda banka može doneti promenu internog akta i uvećati kamatu na recimo 15%.

Mislite o tome i ne nasedajte na ovaj vid advertajzinga!

Poreska uprava formira specijalnu jedinicu za softversku pirateriju

Država protiv naroda

Autor: Ivan Radak

Ne znam da li je ovako bilo i u neka stara vremena, ali čini mi se da se nekoliko prethodnih vlada poprilično zanelo u tranziciji. Nekako po definiciji, država bi trebalo da radi na dobrobit građana, a ovde situacija potpuno obrnuta. Ovde je država žestok rival narodu i kao da gleda da ga na svaki mogući način „zavrne“. Jedan od gadnijih primera je restitucija. Tu se vodi teška utakmica u kojoj bi država trebalo da pobedi i to po mogućstvu bez primljenog gola. Isplatiće starim vlasnicima otete imovine neku crkavicu i tako će rešiti sve svoje probleme.

Drugi primer su inspekcije. Legalnim firmama nabijaju se takse do maksimuma. Nakon toga pošalju se raznorazne inspekcije da isčačkaju bilo šta ne bi li se još nešto dodatno naplatilo. A za to vreme nelegalni rade neometano. Njih inspekcija uopšte ne posećuje. Oni nisu u njihovoj nadležnosti, valjda? Pa se potom nabiju porezi ili se izmisle novi. I na koga opet to padne nego na poštenog čoveka. A raja plaća bez pogovora. I onda otvori novine i čita kako struju ne plaća vlada, grejanje ne plaćaju neki trgovinski lanci.

Ako sve to uspe da svari čeka ga novo iznenađenje. Ode u prodavnicu, a tamo ga zapljusne talas poskupljenja. Gotovo fascinantno zvuči podataka da je učešće hrane u indeksu potrošačkih cena u Srbiji 34,1 odsto što je dvostruko više nego u Evropskoj uniji. Tamo plate pet puta više nego ovde. Ko je ovde lud? Jesu li nam to omogućile sve prethodne tranzicione vlade? Jesu. Hvala im. Vidi se da su radili za našu dobrobit. Samo mi nismo nešto bogatiji, a oni koji nam prodaju hranu poprilično jesu. I onda sedneš uveče pred TV i gledaš kako se dva ministra raspravljaju da li bi trebalo uvoziti mleko. Usput čitaš da su se proizvođači mleka dogovorili sa mlekarom o višoj otkupnoj ceni, a mleka u prodavnicama nema. Čitaš i o raspravama da ne bi trebalo prodati jedan državni monopol da ne bi postao privatni, a ti sve vreme radio na tome da taj državni monopol bude što jači. Šta će da donese privatni monopol nego više cene?

Negde čovek mora da pogubi niti. Neki deo je prespavao u ovih 10 tranzicionih godina. I onda bi trebalo tako oran sledećeg jutra da se zaletiš i budeš ekstremno produktivan da bi tvoja država napredovala pa da bi i tebi bilo bolje. Evo, baš nešto razmišljam.

Петнаест година од Дејтона

from РТС

Дејтонским мировним споразумом који су 21. новембра 1995. парафирали тадашњи председници БиХ Алија Изетбеговић, Хрватске Фрањо Туђман и Србије Слободан Милошевић званично је окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини.

На данашњи дан потписан је Дејтонски мировни споразум којим је званично окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини.

Петнаест година после потписивања тог споразума, високи представник у БиХ Валентин Инцко оценио је да су економски потенцијали за БиХ добри и да је напредак могућ и на политичком пољу.

"БиХ је у фази када је успех на дохват руке, али са само мало више добре политичке воље и више поштовања другог", сматра високи представник.

Инцко је подсетио да су октобра одржани општи избори, те да "политика у БиХ има прилику да се коначно одмакне од бучне реторике дискусија вођених током кампање, и да се фокусира на стварне изазове са којима се суочавају грађани".

Високи представник је подсетио да је ЕУ недавно укинула визе грађанима БиХ, те да домаћи политичари не смеју пропустити прилику да се те позитивне околности максимално искористе.

Амерички државни секретар Хилари Клинтон је позвала лидере БиХ да се посвете решавању уставних и других питања неопходних за напредовање њихове земље.

"На ову годишњицу сећамо се да је мир постигнут изградњом консензуса око области од заједничког интереса и компромиса зарад заједничког добра. Охрабрујем новоизабране лидере БиХ да се послуже тим лекцијама и посвете крупним уставним и другим питањима којима се морају позабавити да би њихова земља наставила да напредује", истиче се у саопштењу Стејт департмента.

Председник Републике Српске Милорад Додик сматра да је Дејтонски споразум једини могући основ постојања и опстанка БиХ и упозорава да би "распакивање" овог споразума значило и "распакивање" БиХ.

Поводом 15 година од потписивања овог споразума, Додик је рекао да је "Дејтонски мировни споразум без сумње најуспешније проведен мировни споразум у свету након Другог светског рата".

Једино се у Републици Српској овај дан обележава празнично, на основу закона, док у Федерацији БиХ нема никакво званично обележавање.

Дејтонски споразум

Дејтонским мировним споразумом који су 21. новембра 1995. парафирали тадашњи председници БиХ Алија Изетбеговић, Хрватске Фрањо Туђман и Србије Слободан Милошевић званично је окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини.

Петнаест година касније, нико од потписника споразума није жив, оригинал документа је изгубљен, а политичари у БиХ и даље расправљају о његовој ревизији.

Споразумом, који је парафиран у војној бази Рајт-Петерсон у америчком градићу Дејтон после тронедељних преговора челника БиХ, Хрватске и Савезне Републике Југославије, уз посредовање САД, БиХ је подељена на два ентитета, Федерацију БиХ и Републику Српску.

Споразум, парафиран у Дејтону, у присуству тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера, Милошевић, Туђман и Изетбеговић званично су потписали три седмице касније, 14. децембра 1995. у Јелисејској палати у Паризу.

Потписници су се обавезали да међусобне односе регулишу према Повељи УН, Завршном акту из Хелсинкија и другим документима ОЕБС-а, као и на међусобно поштовање суверенитета и решавње неспоразума искључиво на мирољубив начун.

Razvoj informacionih i telekomunikacionih tehnologija u Vojvodini