Диана Будисављевић је у потпуности заборављена. Заборављена је била од стране Југославије, заборављена је од стране Хрватске, Србије, Аустрије, заборавили су је Хрвати, Срби, њено име не стоји ни у једном уџбенику историје, ниједна улица не носи њено име, никада није добила никакво признање.
То је жена која је лично организовала спашавање православне/српске деце из усташких логора смрти. Рачуна се да је спасила 12 000 деце. Тако нешто нико никада и нигде није урадио. Није радила сама: с њом је радило око стотинак људи, хуманиста са срцем и храброшћу, Хрвата, Срба, Немаца, Аустријанаца. Ова пламенита жена окупила је сестре Црвеног крижа Хрватске, лекаре и друго здравствено особље, као и већи број угледних појединаца из разних области живота. Међу њима су били и Камило Бреслер, Јана Кох, Татјана Маринић, Мајка Драгица Хабазин, Владимир Броз, Велимир Дежелић, Анте Думбовић, супруга проф. Бецића, академског сликара, Бајо Омичкус, трговац, Бојанић, трговац, Д. Видаковић. архитект. Жене су шиле су кошуљице, зарубљивале пелене, помагале дању и ноћу у неговању деце. Не треба заборавити да се ради о Загребу током 1941, 1942 и 1943. године. Акцију спасавања малих логораша животом је платило ЈЕДАНАЕСТ Дианиних сарадника. Убили су их исти они који су убијали и децу у колевкама.
„Тијеком вожње нисам се у вагону могла макнути, како не бих на неког нагазила. Већа су дјеца стално сједила на ноћним посудама, а мала су се прљала. Под је био пун блата и дјечјих глиста. Настојала сам колико сам могла дјецу премјештати како би их извадила из блата. Пред јутро, на станицама су долазили људи, видјели јад, додавали нам воде. Приликом дуљих заустављања здрава дјеца су излазила из вагона. Сестре су се исцрпиле спуштајући дјецу из вагона и дижући их опет натраг. Многи вагони нису имали степеницу. Код слабих у задња два вагона, није се могло ни помишљати да их се вади из вагона. Успјела сам добити грабље, тако да сам барем могла избацити глисте. Чинило се да прије него што неко дијете умре глисте напуштају тијело, јер према јутру, како су ми нека дјеца бивала слабија, читава су клупка глиста напуштала тијело .
„Ово је завршетак 388 дневничких белешки Диане Будисављевић у којима је детаљно описивала све ужасе дечије болнице улогору Стара Градишка. Дневник је водила на немачком језику од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године. Описивала је сва вређања, препреке, одбијене молбе, пожртвовани рад неких часних сестара. У белешкама су и описи деце за коју је знала да ће за који сат умрети, бол мајки које су се одвајале од деце да бих некако спасле. Страшни су описи ове мале православне деце којима висе дебела црева, који су пуни глиста и инсеката. Највећи део њих је већ био изгубио родитеље, очеви су одведени у Јасеновац где су их сачекали маљеви и каме, а мајке или директно убијене или депортоване у Немачку на рад. Тако су нестајали и последњи становници Козаре.
Диана Будисављевић, рођена Обексер, родила се и завршила школу у Инсбруку у Аустрији. Удала се за Јулија Будисављевића који је био професор хирургије. Јулије је 1919. Гдине по доласку у Загреб основао Завод за хирургију при Медицинском факултету. И Диана и Јулије су припадали високим загребачким круговима.
Одмах на почетку рата, по оснивању НДХ-а и логора у Лоборграду Диана почиње да помаже жене и децу. Заједно са др инж. Марком Видаковићем и инж. Ђуром Вукосављевићем организује помоћ у храни, лековима, одећи и обући православној деци и њиховим мајкама. Међу њима се налазило и много сирочади којима су непосредно пре тога оба родитеља била убијена. Многа деца била су једноставно одузета. Захваљујући свом аустријском пореклу, везама и познанству са немачким официром вон Коцијаном, који се залагао за заточене православце, успела је да ослободи огроман број малишана. И не само то, много је било важно и то што су она и њени помагачи све време водили списак правих имена и презимена деце - да се порекло не би заборавило ако деца преживе. Била је свесна да ће многа од ове деце бити заборављена и изгубљена. Трудила се како год је могуће да створи картотеку са подацима - и створила је списак 12 000 деце.
Овако каже Диана:
„За неке од преосталих сам успјела добити неке податке, али мала умирућа створења нису могла ништа казати. Умрла су дјеломично тамо, а дјеломично од нас преузета касније, као и толико малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда - Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол."
Диана се скоро пет година борила даноноћно за спас деце. Желела је и покушала да спашава и јеврејску децу али није успела ниједно дете да спаси јер судбина јеврејске деце била у потпуности запечаћена. Ниједно дете није смело преживети. И ниједно није - ако није било сакривено код добродушних и храбрих Хрвата или босанских муслимана.
У прво време највећи број заточеника Лоборграда су биле Јеврејке са децом, а на другом месту су биле православке. Јеврејска општина Загреба је имала дозволу да помаже заточенике храном, а Српкињама и њиховој деци није имао ко да помогне.
У Јасеновачким логорима и сабиралиштима, крајем јуна 1942. године, било је заточено оно 23.000 српске деце, која си истргнута из наручја мајки била изложена уништењу на најсуровији начин.
Овако каже у дневнику:
„23. листопада 1941.
Моја шогорица, гђа Мира Кушевић сазнала је да постоји велики концентрацијски логор у којем се осим Жидовки налазе и православке с дјецом. ... Одлучиле смо се о томе поближе информирати у Жидовској опћини ... У то вријеме смо само намјеравале мјесечно давати новчане прилоге.
6. вељаче 1942.
Увијек се нашао нетко да помогне Жидовкама и комунисткињама, док се за православне није нитко бринуо.„
Покренула је Акцију и после већ неколико месеци почело је транспортима жена и деце за Србију или у Загреб у у Завод за глухонијеме на Јосиповцу. Тиме је сигурне смрти спасила много српске деце.
Касније почињу прогони на Кордуну, Банији, логор Стара Градишка, расформирање женског логора у Ђакову - одакле су све Јеврејске и Српкиње одведене у Јасеновац, ту је и Млака, Горња Река...
У својим белешкама пише о свему ономе што се дешавало у Јасеновцу, у логорима Млака, Јабланац, у канцеларијама Кватерника, надбискупа Степинца, Артуковића, као и адвоката, службеника, лекара, у канцеларијама Црвеног Крижа Хрватске, Каритаса.
Оснивају се дечији домови у Сиску, Јастребарском и прихватна станица у Јеронимској дворани. У лето 1942. Спашава 5000 православне деце. Током јесени исте године долази хиљаде деце из Босне због глади.
Како су основани и како су радили домови за дјецу у Сиску, Јастребарском и Загребу, прихватна станица у Јеронимској дворани. На њезину иницијативу покренута је дјелатност колонизације коју је у цијелости преузео Царитас, па је тако у љето 1942. колонизирано 5000 православне дјеце, на јесен велик број дјеце која су због глади дошла из Босне и Херцеговине, те избјеглице из цијеле земље, све до повратника из логора у Италији. У немогућности да набави млеко у Хрватској, допрема велике количине из Швајцарске. Заједно са Иванком Џакулом и даље ради на картотеци православне деце. Одмах по ослобођењу картотеку је преузела ОЗНА у Загребу.
Ево шта каже Диана:
„Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом посебних ознака за дјецу. Зовем гђицу Когој и предлажем г. Мадјеру да им она у Министарству помаже тако дуго док се нетко не увјежба у раду с картотеком. Осим абецедног распореда имали смо још и посебан распоред, како бисмо по могућности покушали идентифицирати што је могуће већи број непознате дјеце (...) Но, жељели смо што је могуће више мале дјеце вратити њиховим родитељима. И била је то сада велика бол, моја и гђе Ђакуле, да нам се тако нагло наш рад на нашој картотеци одузео (...) Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже."
Тако је и било.
Рад на сређивању Дианиних дневника је трајао 10 година. У исто време (и још увек) траје рад на трагању за документацијом о страдању деце у усташким логорима и сабирним центрима као и рад на трагању за пописима деце који су урађени од стране Антифашистичког фронта жена који је садржавао како пописе деце тако и пописе породица које су усвојиле ту децу.
После рата неуморно је радила на стварању социјалне службе у Хрватској. Радила је у потпуности у смислу Конвенције о правима детета коју су Уједињене нације донеле много година касније.
Диана Будисављевић преминула 1978. у Инсбруку потпуно заборављена.
